Ravnodušnost

Vrednovanje: ONONONONON / 6
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
16. 11. 2009.

IndifferenceDanima dosađuju jesenje kiše. Svaka od tih kapljica dobuje po svesti, dodajući joj splin i čamotinju, kao da tog taloga nije već previše. Svašta ljudi zavole: neko šeta gologuz po kući, drugi drobi hleb u supu ili farba zulufe, ima ih koji praćkama skidaju golubove za paprikaš ili vežu taštu za radijator...Koliko ljudi, toliko ćudi - ali još nisam čuo da  neko obožava nebesko kišoliptanje.

No, ovo nije rogoborenje o kiši (njen smisao mogao bi biti u spiranju tragova naših pogubljenih putanja), već fusnota o melanholiji uz čiju elegiju mnogi zakunjaju na kormilu svog života, ravnodušni prema pretećim grebenima, svesni da se iz slupanog broda ne bi ni imalo bogzna šta izvući.

Možda se u nekim domovima nezakovanim za egzistencijalno dno ljudi bude nasmejani. Sigurni u to da im novčanicima neće pozliti, zvižduću temu iz „Mosta na reci Kvaj“, cede đuseve i optimizam. Mljackaju musle, planiraju nabavku auta ili godišnje odmore. Deci kupuju stanove još dok su ova u plodovoj vodi, ako požele da se, kad im spadne temenjača, osamostale. Ni ne bacaju pogled ka vestima, njihova razdraganost ne zavisi od pasmine nesposobnjakovića na vlasti. Tajkunima i pripadajućim čaušima pod svim sistemima dobro ide, dok je raji suđeno da „tegli, vuče i u jarmu skapa“. Nisam siguran da „i bogati cmizdre“, to je mehur sapunice naduvan da nas primiri, ali je sasvim izvesno da se, i u toj materijalnoj raskoši – dosađuju.

Poguban je osećaj otupelosti u momentu kad nas svet, ukidajući bezbroj svojih mogućnosti, poklopi kao čaša nad unezverenom muvom. U prvo vreme još se i batrgamo, odbijamo o staklene zidove, a kasnije se primirimo i cedimo preostali vazduh. Zahtevati tada od nas da se saberemo i nađemo izlaz isto je kao i tražiti od vrtnog patuljka da poraste koji centimetar i da nam oplevi baštu.

Zapelo je

A šta ako te barijere oko nas i nema, pa su sve te rešetke iza kojih gunđajući gledamo tek naši prsti? Sami zavrćemo sve svoje energetske slavine, pasivnost nas usisava kao živo blato, a za to optužujemo druge. Bilo kako bilo, te omeđene svetove preziremo, ali ništa ne činimo da se iz njih izvučemo, već sve posmatramo s nipodaštavanjem. Dosađujemo se u sopstvenoj koži koja nas svrbi i iritira, jer se skupila nepažljivim održavanjem.

„Kakava dosada, dokonjače, pa ja radim 12 sati dnevno, skapavam za najbedniju platu na svetu, ne mogu dići glavu niti bilo šta drugo od posla“, reći će neki zajapureni šljaker i...neće biti u pravu. Slabo šta je ubitačnije dosadno od jednoličnog rada. I to grabljenje jadno udeljene crkavice od koje se ukućani ozare tek dva, tri dana, tek je blagi mehurić ispod žabokrečine. Ništa nas jače egzistencijalno ne potresa od dosade u svetu u kome nam je, kako reče Bajron, slabo šta ostalo osim da se dosađujemo ili da dosađujemo drugima.

Nakratko nas samo razbude injekcije adrenalina u događajima koji nisu svakidašnji: euforiji ratova, epidemija, spaljivanju veštica i knjiga; kad nas pokrene pohlepna glad za doživljajima koju brzo zasitimo, pa se opet skljokamo u horizontalu. Interesantnosti imaju neverovatno kratak rok upotrebe, uskisnu čim posegnemo za njima.

Čovek je stvoren da bude „gravitacioni centar smislenosti“, a upropastio se jer mu sve prebrzo dosadi. Ravnodušnost postaje, kako veli Kundera – „kolektivna strast“ i samo je smrt za svakog pojedinca radikalno nova. Dosadu, kad nas odsustvo ličnog smisla izjednačava sa životinjama, zovu i psihičkim nazebom, mogućnom uvertirom u teže infekcije uma. Otupljujemo, svaka reč nam biva pohovana turobnošću, ponašamo se kao razmaženo dete koje zlovoljno kida i najiščekivaniju, tek raspakovanu igračku.

A jednolični život je najduži, ali i najteže rastopljiv u stvarnosti. Duša se sparuši kao osušena šljiva, nema tog incidenta koji bi nas pokrenuo. Puštamo da nam rade sve i svašta, da nas mažu svim bojama i tvarima. Za fanatike zbilje smo tek laso koje nabacuju, iz čistog hira, na neki kaktus.

Životna strast nedvojbeno umire prva, ali je ni nada, našim nemarom, ne nadživi previše, uprkos staroj tvrdnji da umire poslednja. A lepo kaže mudri Kant: „Bolje biti idiot nade, nego samo idiot!“

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3502586
ETNA