Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow Nikad(2k i kusur godina)

Nikad(2k i kusur godina)

Vrednovanje: ONONONONON / 43
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
31. 10. 2009.
  • Block OutKada ste poslednji put doživeli fizičku ovisnost o nekoj pesmi? Ono-  kao kad smo bili klinci, pa kupimo kasetu ili ploču neke omiljene grupe i slušamo je sve dok se vrpca ne istanji ili vinil ne dobije udubljenja nastala prečestim prelaskom igle preko njega? Moram priznati da se meni nije desilo poodavno. Poslednji put je to bilo pre punih 6 godina, kada sam bauljao ulicama apsorbujući kroz slušalice  božanski glas Džonija Keša, koji je besmrtnom učinio jednu gotovo osrednju pesmu  grupe (čoveka, projekta?) Nine Inch Nails.

What have i become, my sweetest friend, everyone i know goes away, in the end/ And you could have it all, my empire of dirt, i will let you down, i will make you heart prolazilo je mojim ušima, krvotokom i neprestano aktiviralo one mehanizme u mozgu koji čine da nam se koža  permanentno ježi. Slušao sam pesmu u automobilu, kod kuće, u putu, na njivi ( travi i šljivi, naravno) i gde god sam postizavao. Čudno, pesme su po toj svojoj osobini veoma nalik ženama- neke ostave tako dubok trag da vam jedan život jednostavno nije dovoljan da bi na njih ostali hladnokrvni. Zato i danas, kada pravim plej liste, kompilacije ili jednostavno hranim svoj MP3 plejer, Hurt ne zaobilazim. Iako sam toliko puta čuo to svaršenstvo uobličeno u Džonijevom glasu, nikada se ne dogodi da izostane snažna reakcija celog organizma.

Sidu leči, prika moj.

Nedavno sam počeo da primećujem iste sipmtome. Pripremajući se za koncert na koji na kraju nisam otišao, nabasao sam, na beskrajnim interNJet ( copyright: Cane, Partibrejkers) prostranstvima, na jednu od nekoliko novih pesama grupe Block Out. Bend pratim još od ranih radova ( Crno, belo i srebrno- kako taj album danas zvuči gotovo veselo) i vlasnik sam svih njihovih diskografskih ostvarenja. Legalnih, da ne bi bilo kakve zabune. Iako su na Exitu uvek imali termine između tri i pet ujutro, ostajao sam budan i na nogama ( što se kosi sa svim principima funksionisanja živog bića Zukić) samo da bih čuo neke od svojih omiljenih pesama i svirku kakvu u Srbiji ne čujem prečesto( bar kad su domaće grupe u pitanju, ovi iz belog sveta u poslednje vreme, bogu hvala, navalili, pa ima svega). Moglo bi se, dakle, reći da sam prilično dobar poznavalac opusa Nikole Vranjkovića i skupine muzičara koja (bar što se mene tiče) važi za najozbiljniji, najtemeljniji  i najprofesionalniji bend u Srbiji. Ni besprekorni Nikolin solo album mi nije promakao, a negde između ostalih knjiga na mojim policama se tiska i zbrirka pesama "Zaovdeilizaponeti". Na relaciji Block Out i već narečeni Zukić nema, da rezimiramo, baš previše nepoznatih stvari. Zato i bejah mišljenja da  malo šta što dolazi iz Nikoline muzičke radionice može da me iznenadi. Klasična greška samozadovoljnog tupana, koja se dešava kada mislite da o nečemu znate mnogo (ili gotovo sve) pa to jednostavno potcenite. A zaboravite da toliko znate baš zbog toga što vas je zanimalo, a zanimalo vas je, opet,  jer  je neuobičajeno, raritetno i tako jebeno dobro.

Nije nikakva tajna da su  pesme grupe Block Out  hermetične, kao što nije tajna ni to što je Nikola nekoliko puta naglasio- da mu je muzički uzor  Milan Mladenović. Otuda i stihovi do čijeg se značenja ne dolazi lako. Slušanje pesama ovog benda  iziskuje pošten intelektualni angažman, što je najveća privilegija koju vam neka muzika  može pružiti. Desi se, tu i tamo, da oklop bude probijen, i da se pojavi pesma koja postane hit u klasičnom značenju te reči ( milsim na "Protiv sebe", pre svih). Kada sam prvi put čuo "Nikad ( Dve hiljade i kusur godina)" pomislio sam – evo ga, to je to. Ova pesma ima ono što su imale mnoge Milanove – nemerljiv kvalitet i komercijalni potencijal istovremeno. Nikolin glas se i do sada mogao čuti na mnogim pesmama (kao i na solističkom albumu) i uvek je postizao svoj cilj- pravio je dobar kontrast u odnosu na Mitin ( inače nestvarno dubok i sugestivan) vokal. Meni se čini da je tek na ovoj pesmi Nikolin vokal došao do punog izražaja. Iz njega je izvučeno sve što može da ponudi, a biće da je to neočekivano mnogo.

Kada bi došao u situaciju da razgovara sa "moćnim stvorom što guli krst" i koji nam se smeje "jer smo kupljeni" Nikola bi, makar sudeći po pesmama, imao mnogo toga da mu kaže. Od citiranog "Čarobnog akorda" , preko "Teškog slučaja pakla" (Ako sve vidi što se pravi blesav, što ne otera sva govna u nebesa) pa sve do teme ovog pismenog sastava, ingeniozne "Nikad (2k i kusur...)". U redu, dijalog sa Svetloookim svakako nije osnovni motiv, koristi se samo da bi se izrazio jasan stav o poretku stvari u svetu u kojem smo primorani da živimo. Uprkos tome, ugao koji je odabran je krajnje zanimljiv. Možemo da kažemo da smo okruženi brojnim nepravdama, da planeta Zemlja previše često nije dobro mesto za život i da je verovanje da na kraju pobeđuje pravda krajnje naivno. Možemo to i da ponavljamo do besvesti, ali ništa sem Kalimero sindroma nećemo proizvesti. Nije ljudski neprestano kukati, kao što nije prijatno slušati ljude koji se non-stop na nešto žale. Sa druge strane, postoji revolt, postoji potreba da se makar ponekad ne oćuti i da se stvari saspu drito u nečije iskeženo i zlo lice. Kako napraviti balans?

Odgovor je jednostavan- umetnošću. Ona je oduvek za to služila. Najbenigniji stav , kada se provuče kroz stihove i muziku, već deluje malo značajnije. Velike, neizmenjive istine, kojima se pristupa na dovoljno vešt i ubedljiv način, mogu da zvuče kao da ih izgovara  prorok. Baš to se dešava kada slušam "Nikad...". Neka vrsta propovedi, koja dopire sa bine, kroz slušalice MP3 plejera ili sa monitora vašeg personalnog kompjutera. Počinje beskompromisno, nastavlja se silovito i završava zastrašujuće. Da, zaista, on stvarno nikada neće stići na vreme. Svet nikada nije bio bolje ili gore mesto za život. Oduvek je ovakav. I biće, makar ako se za to pita čovek. Njega ( svet) ne možemo da menjamo, ali ćemo učiniti mnogo ako pokušamo da uradimo nešto na sebi, jer "moj bol je ipak samo moj". Snažne slike, koje se smenjuju iz stiha u stih, filmska atmosfera, ritmičnost, neopterećujući a opet sveprisutni  gitarski rif  i ubedljivi Nikolin vokal čine ovu pesmu posebnom. Toliko posebnom da se usuđujem da kažem da je njena pojava jedan od najznačajnijih trenutaka u rokenrol produkciji zemlje Srbije u prvoj deceniji XXI stoleća. Ne bih bio u stanju da kažem, ni aproksimativno, koliko puta do sada sam slušao "Nikad..." . Siguran sam u samo jednu stvar- ta cifra nije ni desetina one koja će predstavljati broj slušanja  pesme kroz jednu, dve ili pet godina. "Nikad (dve hiljade i kusur godina)" je jedna od malobrojnih pesama zbog koje mi je  žao što u srpskom jeziku ne postoji hirurški precizan ekvivalent za engleski pridev "marvelous".

Sidu leči, prika.

Nikad ( Dve hiljade i kusur godina)

Pronađi neki put
Pronađi novi svet
Ja sam alergičan na strah
A još sam gori nego pre

I nema razloga
Da poverujem sve
Štedi svoj proliveni znoj
Moj bol je ipak samo moj

Sve kao da je san
Svi kao da smo tu već bili
Neki dan u isti čas, to prati nas
Od malih nogu

Sanjao sam te
Kucaš eksere
Moje ruke krvare
Ja kao podnosim sve

Poželim na tren
Da nisam više tu
Da prosto prestanem
Da tražim zvezdu vodilju

E, vidiš to je laž
I za to ne postoji lek
Kad misliš ”gotovo”
A ono počinje tek

Jednom u životu
Digni belu zastavu
I prihvati to
Kao svoju pobedu

Sve je  za opšte dobro
Skupi ranjene
Pa im podari so
Neka se okale

Izveštačeni smeh
Što odnosi tvoj greh
Na listu čekanja
Na listu trajanja, bez kajanja

Lice sakriva
A ruke pune darova
I čeka da ti da
Čeka da ti da

Oči velike
U njima vidi sve
Al’ on je tako star
On nema nerava

Osramoćen i sed
U očima mu led
Ista uloga
Dvehiljade i kusur godina

…I nikad neće stići
Nikad
Na vreme

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471889
ETNA