Zadušnice

Vrednovanje: ONONONONOFF / 7
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
10. 10. 2009.

SvećaNisam neki vernik. Nikad nisam bio neki vel'ki vjernik, rekao bi Sejo Sexon.  Nije ni Pahomije, ako ćemo pošteno, ni čika-Jova iz Gospođinaca. Na moju veliku sreću, lišen sam naopake nastranosti  koju ni oni nemaju, makar ako je verovati zvaničnim sudskim organima ( nije ih osudilo) . Tolstojevim shvatanjima sam tek donekle blizak- on je čovek bio verujući, ali izričito antiklerikalan, tako da nam je zajednička samo njegova druga osobina. Ponajviše se, po tom pitanju, slažem sa Igorom Mandićem , koji je jednom prilikom rekao da "je komunizam to dobro bio zatro" ( misleći na gramzivi kler, "daj koliko daš" formulacije i poguban uticaj retrogradnih shvatanja na aktuelna društvena zbivanja). Ideja da nekome ljubim ruku ( sem svojoj ženi, kada spava, ili dok je budna, svejedno) uopšte ne korespondira sa mojim bićem.

Sa druge strane, nasledio sam gene koji već stolećima naginju ka tradicionalnom. Svojim roditeljima mogu da zahvalim što su mi preneli sistem vrednosti , danas neupotrebljiv i pomalo smešan, koji me još uvek čini srećnim što sam čovek. I u okviru kojeg je prisećanje na neke bitne ljude neizostavan deo života. Dvaput godišnje, s proleća i s jeseni, dobro pazeći  da ne zabasam u crkvu ( volim i ja tebe, matero moja, ali tamo me nećeš odvući)  , obavljam kompletan ritual koji je neka vrsta iskazivanja zahvalnosti mojim precima i ljudima od kojih sam naučio neke neprocenjive  stvari. Te dve subote, tokom jedne godine, ne primećujem ništa od onoga što gledam ostalih trista še'set i nešto dana. Ne primećujem frapantnost omasovljenog pokreta brojaničara, osoba koje ruku ukrašavaju makar jednim primerkom onog pletenog predmeta koji bi u crkvi trebalo da dobiju zabadava, ali ga gotovo po pravilu plaćaju. Ne primećujem da unutar naroda , koji se devedesetineštaprocentualno izjašnjava kao pravoslavan, postoji zastrašujuće mnogo pojedinaca koji psuju boga ( meni se to nikada nije desilo, ako ništa drugo iz poštovanja prema nekim dragim ljudima koji su me upozoravali na to kako je to ružna psovka, sa čim se i sam slažem) . Do očiju mi ne dopire neljudsko blagoutrobije koje se viđa po krsnim slavama, trudim se da ne primećujem koliko su ljudi daleko jedni od drugih . Još više napora izaziva pokušaj da pronađem istinskog vernika- čoveka blage naravi, nasmejanog i prepunog ljubavi. Uvek se pre nailazi na nadrndane pravoslavne fundamentaliste koji se ne libe guranja prsta u oko svakome ko se usudi izjaviti da je ateista, da drži da je vladika Nikolaj tek bedni antisemita i da bi onaj Dverinjak i slične organizacije trebalo mlatnuti čeličnom lopatom zakona.

Po tradiciji, dakle, subota je dan kada se prisećamo mrtvih- tako je cele godine. Postoje i određeni datumi samo za to namenjeni, koji se nazivaju zadušnicama. Crkva ( mislim na ovu istočnu, zvaničnu u Srbiji, najravnopravniju od sviju) ih opisuje kao dan obeležavanja odvajanja duše od tela. Zvanično se pominju četiri datuma, ali se najviše praktikuju prolećne ( negde oko Uskrsa) i velike jesenje ( vezane za Mitrovdan, a po pravilu nešto pre Svih svetih, ili Dana mrtvih kod katolika). Postoji etablirana  procedura koja mora da se sledi na te dane ( ako ste vernik) i ona obuhvata i  simbole  kao što su žito, crno vino ( crne oči, sve je crno oko mene, rekao bi Dobrivoje koji ima istu frizuru kao i ja)  , sveće i daće. U mom slučaju, važi samo jedna četvrtina – obavezno upalim sveće. U silnoj simbolici i citomaniji, koje su neizbežni deo svake dogme, pa tako i hrišćanstva, uvek se može naći nešto prihvatljivo, pa čak i poetski uzvišeno. Tokom obeležavanja zadušnica, to je veza između svetlosti žutog voštanog predmeta i reči koje je onaj harizmatični čovek izgovorio pre skoro dve hiljade godina- ja sam svetlost svetu.

Godinama unazad , zadušnice su moj Dan mrmota. Jedine promenljive u toj jednačini ( imaju li jednačine promenljive, uopšte?) jesu moje godine ( sve ih je više) i broj sveća, što će reći broj mrtvih- i njihov broj se , na moju veliku žalost, iz godine u godinu povećava. Zamišljam, subota je , i lijepo smo se obukli – tako uvek počinje. Bez zamišljanja, jer sam jedan od onih starmalih kojem je odlazak na groblje ( a i na izbore, dok sam mislio da imam za koga da glasam)  veoma ozbiljna stvar , pa gledam da se pred važnim mermernim pločama ne pojavim bilo kakav. Onda, usput, dok pešačim ( do groblja imam skoro dva kilometra) razmišljam o tome koliko sveća da kupim i da li će ( a hoće, groblje je  sa svih strana okruženo atarima ) biti vetra koji će otežavati paljenje prve sveće , posle je mnogo lakše. Naoružan voskom u količinama na kojim bi mi pozavidela i madam Tiso, te mnogo manjom količinom cveća, dolazim na svoju prvu, i najvažniju odrednicu- ćaletov grob, koji služi kao neka vrsta baze, odakle koordiniram sve nastupajuće aktivnosti.

Ja sam svetlost svetu

Tu se pali najviše sveća. Za ćaleta, naravno, pre svih - stigao je tvoj Konjoslav, kako si umeo da me nazoveš "oduševljen" mojim znanjima iz najrazličitijih kućnih poslova. Njegove brčine dominiraju tim delom šume od spomenika, nemoguće je promašiti mesto na kojem je, pod mermernom pločom,  već ulegla humka . Prozborim poneku sa njim ( baš kao da je živ, i onda nije bio previše pričljiv) , natopim krpu vodom i brišem kompletan spomenik sve dok ne bude u zadovoljavajućem stanju. Običaji kažu da, ako nismo stanju da odemo na grob nekome, trebalo bi da mu upalimo cveću u crkvi. Pošto sam u crkvu "zaboravio" da svratim, činim to ovde. I uvek me uplaši taj zlokobni red žutih stubića nad kojima leluja svetlost nemirnog plamička.

Prvo ide jedna za ćaletovog oca- evo već je dvadeset i pet godina kako je umro. Uvek se setim da je psovao krušnu mrvu i imao kosu za koju su u Bosni govorili da je "kao strunja" – gusta, proseda i vrlo teška za češljanje. Zatim dolazi jedna za njegovu sestru, a ćaletovu rođenu tetku. Imala je vikendicu na najboljem mogućem mestu, tik iznad Sane, i po ceo dan su kod nje svraćali gosti- što rodbina, što komšije, što putnici-nemrnici, pravi pravcati. Za sve je važio identičan tretman- kafica, nešto za piće, a ako je bilo gladnih  i nešto za prezalogajiti. Moralo je to biti naporno, ona je imala problema sa venama i srcem , noge je nisu držale, ali je uvek bila nasmejana i ljubazna. Neponovljiva baba Persa.

Na red zatim dolazi sveća za ćaletovog rođenog brata. Boro je umro mlad, njegov grob se nalazi u mestu   udaljenom  tridesetak kilometara, pa nekada stignemo i tamo da skoknemo. Setim se kako je noću škripao zubima i sve nas izluđivao nepodnošljivim zvucima, načina na koji je češljao svoju malo proređenu kosu ( uvek na stranu) i velikog razmaka između njegovih gornjih prednjih zuba – među dve jedinice mogao je da stane jagnjeći špinjetak, govorili su mu kada bi ga zadirkivali. Pred oči mi izađe fotografija na kojoj on stoji ispred nekog (tada) besnog auta, koji, naravno, nije bio u njegovom vlasništvu, ali su ljudi izgleda oduvek voleli da se fotografišu pored nekih statusnih simbola. Ili su naprosto bili nepopravljiva spadala. Za Boru važi druga tvrdnja.

Iz zavijutka koji se polako smanjuje vadim još dve sveće. Za još dva ćaletova brata. Od rođene tetke. Persini sinovi. Gojko je umro pre, tamo negde devedesetih, sahranjen je, kao i Krle, na groblju u Pančevu. Vozio je crveni Reno 4, kojim je uspevao da se popne skoro do kuće dede Mirka. Bio je to ogroman uspeh, budući da je taj put bio strm , prepun rupa i nimalo prijateljski nastrojenog kamenja. Auto bi parkirao na mestu koje je , gledano iz vazdušne perspektive, izgledalo kao nos na nekom velikom licu. Izbočina ispod čije strmine je hučao potok prepun hladne i neukrotive vode. Mesto smo zvali "čičin" ili "Gojkov" nos. Odatle bi nastavio peške, pojavivši se uvek nasmejanih plavih očiju i, pomazivši me po glavi, zamolio bi da mu donesem "jednu piskaru" vode iz Milošnice ( potoka sa najboljom vodom na svetu, koji je prolazio na metar i po od tarabe dedine kuće, a izvirao , u ključevima, iz kamenja prekrivenog mahovinom dvestotinak metara iznad). Izraz njegovog lica, u momentima kada su prve kapi večito hladne vode kvasile njegovo nepce, ne može se platiti nijednim čoveku poznatim platežnim sredstvom.

Groblje

Evo sveće i za tebe, Krle. Večita pričalica, filozof, pesnik. Čovek sa velikim ožiljkom koji je ostavio odlazak njegove žene sa nekim drugim. Emotivac. Umeo je da nazove, ja se javim, a on samo ćuti i plače, pa spusti slušalicu. Bio je neko ko je u sebi akumulirao kompletnu ljubav i privrženost svih članova jedne porodice. Kada je umro Boro, u znak protesta protiv takvog boga, pocepao je sliku bogorodice i javno se zarekao da više neće ići u crkvu. Pre jednog odlaska na pecanje, vratio me je nazad po džak, u koji ćemo, kako je rekao, da ubacujemo pastrmke koje uhvatimo. Kada sam se pojavio sa džakom, smejao se pet minuta – pa ko to, Brane moj, drži ulovljenu ribu u džaku, ja sam mislio da si ti pametan dečak. Nisam mu zamerio, ubrzo sam se i ja pridružio horskom kikotanju. U društvu svoje braće bio je najsrećniji čovek na svetu – svima ih je predstavljao i sa glasom napuklim od sreće, ganutosti i ponosa istodobno, govorio – ovo su moja braća.

Broji li neko? Evo, da pomognem. Zapaljeno je, za sada, šest sveća. Na redu je mamina strana. Deda Nikola je umro kada je počeo ovaj poslednji rat. Imao je, kao i većina ljudi u surovoj krajiškoj  komunikaciji stečen , jedan prilično posprdan nadimak. Zbog niskog rasta, zvali su ga "Frtalj". Nosio je dugačke gaće, uvek mirisao na duvan koji je sam zavijao i pušio i u slobodno vreme svirao dvojnice, neku vrstu, današnjim žargonom,  Twix frule. Bio je neobično radoznao i voleo je da zabada nos u stvari koje ga se nisu ticale. Tako bi, čim bismo došli kod njih , deda Nikola odmah pitao sestru ili mene: "Je li, rode, boga ti, de kaži svom dedi kolika je sada plata u vašeg ćaće?". Mi smo, znajući za dedinu prekomernu znatiželju, ponekad i povećavali cifru, samo da bismo videli reakciju. A ona bi, gotovo uvek, bila burna: "Dvista 'iljada!! Pa kako potrošite sve te pare?". Naravno da ta plata nije bila ništa posebno, ali su ekonomske razlike između Vojvodine i Bosne bile prevelike za dedine finansijske svetonazore, koji su obitavali u vremenu večitog siromaštva i ogromne oskudice. Do kraja života odbijao je, recimo, da u kuću uvede struju.

Sledeći plamen tinja za pokoj duše osobe koja je imala najpametnije i najkrupnije oči koje sam ikada video. Baba Savka, mamina mama ( ćaletova, hvala bogu,  još nije umrla, a ka' će ne znamo) .Nije bilo tog datuma koji je njoj , tokom skoro devedeset godina života, promakao. Znala je kada je bio Uskrs 1967, recimo. Ili, kada će pasti onaj ( Uskrs, ne hinsan) koji dolazi za tri godine. Vreme je , baš kao i crkva, računala u nedeljama ( ona ih je zvala "jefte"). Pričala je malo glasnije, ali mi se čini da je dobro čula. Nije odbijala ponuđeni vinjačić ( "'oooću") , ali joj to nikada ne bi zamutilo vazda bistru svest. Kada bismo prošli dedino ispitivanje i kada bi on  otišao da obiđe "blago" ( krave i ovce) sveudilj mrmljajući sebi u bradu "dvista 'iljada!" , baba bi krenula da čeprka po onoj svojoj drugoj sobi, nešto iz nje iznosila i veoma brzo bi se svuda okolo raširio dobro poznati miris. Dvadesetak minuta kasnije sestra i ja smo pazili da ne pojedemo svoje prste, odustavši od pokušaja da nahranimo oči – u grlo smo besumučno trpali velike uštipke, premazujući ih mladim kajmakom koji kao da je donesen iz rajskih vrtova. Mi bismo se gušili, a baba bi za to vreme stigla da nas ispita o svakom članu familije- da li je dobro, radi li još uvek, da li se oženio, dobio decu i tome slično. Problem bi nastao kada bi baba pitala za nekoga za koga mi nsimo nikada čuli, a čim ga ona pominje, sigurno nam je rod. Mogućnost da Savka pogreši bila je ravna mogućnosti da jedno od dvoje ljudi koji se neizmerno vole, ali su se zbog neke gluposti i silnih temperamenata posvađali, minut po završetku rasprave kaže "jeste, za sve si u pravu".

Ostaju još dve sveće, pre nego što krenem dalje . Ove su za maminu braću,  moje ujake. Prvo za mlađeg, Blagoju, koji se  jednog julskog prepodneva , pre više od dvadeset godina, obesno zaleteo u morsku vodu u blizinu Pule, željan osveženja,  i na njenom  dnu zauvek ostao, jer ga je u trenutku izdalo srce.  Pokušaji reanimacije nisu dali rezultate, što je mojoj majci, u vreme kada je imala tek trideset i nešto, napravilo prvu veliku životnu ranu, od koje se ni danas nije u potpunosti oporavila. Niti će, sve je izvesnije. Pogotovo ako se svemu doda da je još jedan njen rođeni brat izgubio život tek koju godinu kasnije, skočivši sa mosta u Veliki bački kanal. Koliko su te rane nezarasle i kako umeju da zabole video sam pre dva meseca, kada sam sa majkom obišao ujakov spomenik  na vrbaškom groblju. Govorila je "Mlađo moj mili",  ljubeći njegovu fotografiju i obraćajući mu se kao da se, ponovo, igra sa njom po rosom prekrivenim krajiškim livadama, ili je ušuškava u svoj džemper  onoga dana kada je sneg udario sve do prozora a ona se probudila smrznuta, cvokoćući od hladnoće. Bespoštedno priklješten jakim avgustovskim suncem, brišući znoj sa čela, stajao sam i gledao na delu konkretnu moć jedne od najsnažnijih emocija u nama poznatom svetu- sestrinske ljubavi, na čijoj ambalaži nikada nije ugraviran rok trajanja. To se ne radi sa nečim što ima doživotnu garanciju.

Smrt

Preplavljen uspomenama i ošamućen jakim emocijama, polako skrećem pogled sa plamena deset sveća i upirem ga ka svom sledećem odredištu- mestu večitog prebivališta komšije Mirka. Umro je osam meseci pre mog oca, bili su komšije za života, komšije su i ovde. I za njega sleduje jedna sveća. Kao mali, vrlo često sam se svađao sa njim. Zvao me je filozofom i kontrašem, prgavim  gunđalom i umišljenom sveznalicom. Kasnije, kada sam malo odrastao i (prividno) se uljudio , omaklo mu se nekoliko afirmativnih rečenica na moj račun. Čak bi se moglo reći da smo imali  odnos pun uzajamnog poštovanja i razumevanja. Umeo je da bude i pomalo naporan, kada bi seo da popije poneku čašicu rakije i krenuo sa nekim pričama, gutajući pljuvačku tako da je pravio specifičan zvuk ( koji je neko nazvao "lobardanje") . Međutim, u tim pričama nikada nije lagao. Zavirio bi  ponekad u sobu u kojoj su bile moja sestra i njegova ćerka , promolivši samo glavu kroz vrata i tepajući "Miiileeee", "ustaj, paplice mala".
Rak pluća ga je bukvalno rasturio.

U senci velikog drveta, stotinak metara od Mirka, svoj spokoj najzad je pronašla i komšinica Savka. Nije bilo te nevolje koja se na nju za života nije obrušila. Muž joj se obesio, ne želevši da dočeka da ga rak grla dokrajči i ponizi. Ostala je sama sa maloletnom kćeri.  Najsamohranija majka koja je postojala. Bolešljiva, uvek crvena u licu, ali ne na onaj jedar način, već više napadnuta  opasnim pečatima. Siromašna, svaki životni  korak napred joj je bio dug kao ciganska godina. Astmatična, sipljiva, sa vidom koji je slabio. A opet – vrlo često vesela, sa izrazom blaženog spokojstva na licu. Na svadbama najrazigranija. Ogromne životne energije, koja  nije uzmicala  ni pred nevoljama, ni pred bolešću. Bila je egzemplar čoveka koji je bolno nepravedno bio suočen sa svim (ne)zamislivim preprekama. Kao da to nije bilo dosta, na kraju je završila tako što ju je udario kamion. Kada sam to čuo, savršeno sam razumeo Krletov bes i očaj dok  je cepao sliku Bogorodice i javno se odricao boga i crkve. Eto te, najzad, Sajo naša, u situaciji da ne moraš svaki dan da se plašiš nekog novog zla koje će se svaliti na tvoja nejaka pleća.

U ruci držim još jednu sveću. Trinaestu, pa šta? Jedina stvar koja me nervira podjednako kao i glupost jeste sujeverje. A nervirala je i čiču-Branka. Bio je stric moga oca, ali smo ga i mi zvali stricem. Spadao je u ono malo Zukića kojima nije bio zent da javno ispoljavaju svoje emocije. Odrasli u surovoj prirodi, vrlo često na ivici gladi, pa i gladni, Zukići su funkcionisali tako što su na pokazivanju osećanja najviše štedeli. Ne i čiča-Branko. Klasični kicoš, uvek lepo obučen, ispeglan i začešljan, često bi nas mazio po glavi. Da sa njim nešto nije u redu osetili smo kada je njegova ruka, prilikom tih dodira sa našim potiljcima , temenima i obrazima, počela da biva sve hladnija. Srce se mučilo, krv jedva da je stizala do vrhova prstiju, dok je podivljali čir na želucu dodatno komplikovao stvari. Početkom 1993. godine čir je napao poslednji put, toliko snažno da srce više nije moglo da izdrži. Gleda me sa fotografije na spomeniku, isti onakav kakav je bio kada sam ga video poslednji put, dve nedelje pre nego što će umreti. Ovo je poslednja sveća za danas, znam da se nećeš ljutiti što sam tebe ostavio za kraj.

Vraćam se sa groblja i razmišljam o najvećoj gužvi koju sam ikada video u nekom vozu u Srbiji. Ličila je na one antologijske , sa dalekog istoka. Na stanici u Novom Sadu tada sam prvi put video red za kupovinu karata koji je na svim šalterima bio dugačak i po tridesetak metara. Stajao sam iza jedne žene i nestrpljivo pocupkivao, prebacujući se sa noge na nogu. Putovao sam tu blizu, nešto malo severno, četrdesetak minuta i eto me. Bilo mi je izuzetno važno da krenem na vreme, jer ću onda na vreme i stići, nisam želeo da izgubim ni minut od unapred isplaniranog dana za uživanje. Sa druge strane, paničar u meni , koji nikada ne spava ( i ima dežurnu mudrost "Nikad se ne zna!") plašio se da neću na vreme kupiti kartu (imao sam dvadeset minuta) da, ako je i kupim, neću uspeti da uđem u voz ili da, čak i ako uđem u voz, ću morati  da stojim na jednoj trepavici a lokomotiva će, preopterećena masom koju vuče, jednostavno stati. Bio sam besan na ljude oko sebe- šta su odjednom nagrnuli u ovolikom broju, je l' znaju oni bre da subotom ujutro nikada nije ovakva gužva, što nisu došli malo kasnije, pa zar zbog njih da za mene ne bude mesta? Pale su mi na pamet neke rečenice iz Lalićevog "Zlog  proljeća", kojima on izražava sličnu vrstu frustracije, jer je ostao bez svog omiljenog mesta u kafani:

"Unutra nađoh stolice zauzete, a oko njih zasjeli nepoznati ljudi. Kakav je sad to divljački običaj- da u jednoj krčmi svoga rođenoga sela nemam gdje sjesti? Je li to lijepo, de? Otkud su se samo dovukli s raznih strana da pokriju prostor žednim dlakavim stražnjicama? Zar nigdje drugdje nema krčme? Zašto onda ne pootvaraju nove - bar ovih dana kad propadamo, bar pijani da propadnemo, kao na Marici?"

Kada je postalo očigledno da ću kartu kupiti na vreme, pa čak i da voz neće kasniti, mada će biti malo stiskavca, počeo sam da razmišljam otkud ovolika gužva. Raspusta nije bilo, na fudbalske utakmice se putuje u suprotnom smeru (put, put, put za jug) , a ni izbora nije bilo na vid(n)iku. Pogledao sam malo bolje oko sebe i ukapirao- mnogo ljudi nosi cveće, dosta njih je i svečano odeveno. Tog dana bile su zadušnice.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469259
ETNA