Početna stranica arrow Top 20 arrow Tri pruge i šezdeset godina

Tri pruge i šezdeset godina

Vrednovanje: ONONONONON / 10
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
26. 08. 2012.

logoNaše tradicionalno gostoprimstvo, neverovatna otvorenost i druželjubivost, velelepna slovenska duša i nadasve potreba da ljude razumemo i sa njima saosećamo samo su neki od stereotipa koje o sebi neštedimice fabrikujemo. Dobro, pretpostavimo da zaista jeste tako, pa se odmah zatim i začudimo :

kako to da, svemu nabrojanom uprkos, postoji toliko braće i sestara koji međusobno ne razgovaraju? Neki mesecima, po pravilu zbog najobičnije gluposti, a neki i godinama ili celoga života, zbog još običnije gluposti, tipa nerazjašnjene međe ili nezadovoljstva onim što su od roditelja nasledili? Trknimo do bilo kog suda u Srbiji i zatražimo od (uglavnom nadrndanih, čast izuzecima) službenika da nam daju na uvid delić sporova sa kojima se suočavaju i zapanjiće nas koliko identičnih prezimena ima na suprotnim stranama. Sinovi protiv očeva, ujaci, stričevi, tetke, bake i unuci, jedni drugima piju krv i razvlače se po sudnicama zbog stvari koje nisu vredne jedne teške reči, nekmoli trajnog prekida odnosa sa onima koji bi trebalo da su vam najbliži na svetu – pa makar to bilo i velelepno imanje, ergela mercedesa "c" klase ili zagarantovana doživotna poslanička plata. No, dobro, takvi smo kakvi smo, od nas se to može i očekivati. I u tome nismo nosioci ekskluzivnih prava (kao ni u bilo čemu drugom), ima takvih pojava širom sveta u zabrinjavajućim razmerama. Evo, recimo, Nemci. Za njih čovek, koji voli da razmišlja kroz predrasude, nikada ne bi rekao da upražnjavaju vrstu socijalnih aktivnosti otelotvorenu kroz reči "braco, braco, baš si krme!" Daleko bilo!

Adi DaslerBRAĆA PO CIPELI: Postoji, ipak, priča o jednoj velikoj bratskoj svađi, koja nije ostala unutar porodičnih zidova, nego se, mimo svih očekivanja, prelila i daleko van granica Nemačke. Naime, kada se mlađi braca "devetnaeste vrn'o, s dalekog fronta 'di soldat je biv'o" nije gubio vreme i odmah se dao u neki biznis (eh, ti Nemci). Adolf Dasler je, u kući svoje majke, započeo sa proizvodnjom sportskih cipela. Stariji brat Rudolf pridružio se porodičnoj manufakturi 1924. godine i tako je nastao Gebrüder Dassler Schuhfabrik . Zahvaljujući odličnom kvalitetu svojih proizvoda, ali i nekim poslovnim vezama koje su zbog toga stekli, njihovi proizvodi su se brzo probijali do tržišta. Zvezdane momente u periodu između dva rata Dasleri su doživeli na Olimpijskim igrama u Berlinu, 1936. godine. To se ne bi moglo reći i za Firera, pred čijim je razrogračenim očima jedan pripadnik nearijevske rase, pa još i tamnoput, doskočio do zlatne medalje u skoku u dalj, bio najbrži na 100 i 200 metara i zajedno sa svojim kolegama iz reprezentacije SAD trijumfovao u štafeti 4x100 metara. Dok je užasnuti Hitler cepteo od besa, suočen sa činjenicom da pripadnik "niže", pa još i "afričke" rase tako nadmoćno pobeđuje "čistokrvne arijevce", posetioci na stadionu nisu imali nikakvih inhibicija i Džesi Ovens je doživeo ovacije od svih 110.000 gledalaca. Zašto je ovo važno za našu priču? Zato što ilustruje kakav je poslovni genije bio Adi Dasler. Uprkos uslovima koji su u nacističkoj Nemačkoj vladali (voleo bih da svaki napaljeni čitalac "Majn kampfa" ima tu privilegiju da se vrati kroz vreme i nosi žutu traku ili bude malo tamnije puti na samo dva sata), Adi je nanjušio dobar posao i posetio Džesija u Olimpisjkom selu pre početka takmičenja, održao sa njim sastanak i ubedio ga da nosi baš njegove patike. Bio je to prvi slučaj sponzorisanja jednog Afroamerikanca od strane neke sportske kompanije. U vreme kada je Ovens i kod kuće maštao o ljudskim pravima, jedan Nemac, usred ksenofobične Hitlerove tvorevine, skupio je petlju i napravio potez koji mu se višestruko isplatio. Na stranu to što je Adolf Dasler bio član partije koju je osnovao njegov imenjak pomračenog uma – sigurno mu nije bilo lako da se pravda pred partijskim kolegama, naročito pred svojim rođenim bratom, koji je važio za mnogo vatrenijeg pristalicu suludih Hitlerovih ideja i izopačene fašističke doktrine.


Rudolf DaslerPo dolasku Drugog svetskog rata, mašine za štancovanje patika ostavljene su po strani i ubrzo počele da na sebi talože naslage prašine. Braća Dasler su se, naravno, morala uključiti u moćnu nemačku vojnu mašineriju. Sem što su snabdevali Vermaht čizmama, oni su prekomandovani u proizvođače poznatog protivtenkovskog oružja pod imenom Panceršrek, koje je, kao što mu i ime kaže, predstavljalo teror za tenkove i druga oklopna vozila. Još se sve porušene cigle u Nemačkoj nisu ni ohladile, a braća Dasler su došla do tačke kada njihove razlike više nisu mogle da se trpe. Rudolf je optužio Adolfa da stoji iza neke podmetačine i optužbi da je bio član SS divizija, pa je demonstrativno napustio zajedničku kompaniju i osnovao sopstvenu. Ona se u početku zvala RUDA (početna imena Rudolfovog imena i prezimena), ali je ime ubrzo promenjeno ono koje poznajemo i danas - Puma. Zanimljivo je da je pod rukovodstvom starijeg od braće Dasler Puma ostala tek mala, provincijska fabrika sportske opreme, a da je međunarodnu ekspanziju doživela tek u vreme kada ju je preuzeo Rudolfov sin, Armin Dasler.

Ostavši sam, Adi Dasler se odlučuje da 16. avgusta 1949. godine ode u za to nadležni državni organ i registruje firmu na svoje ime. Iznenađenja nije bilo - od "Adi" i "Dasler" brzo se došlo do imena "adidas" (u daljem tekstu: adidas), registrovanog baš tako kako je i napisano – malim slovima. Postoje i oprečna, netačna tumačenja po kome je naziv kompanije nastao kao akronim rečenice "all day i dream about sports". Narednih skoro četrdeset godina kompanija je radila besprekorno, stalno proširujući svoja tržišta i unoseći osveženja u ponudu. Septembra 1978. godine umire osnivač i dugogodišnji suvereni lider kompanije, Adi Dasler, ali sve bojazni da bi bez njega nešto moglo da krene po zlu demantuje svojim radom, njegov sin i naslednik na mestu generalnog direktora, Horst Dasler. Problemi nastaju posle njegove smrti, 1987. godine. Dve godine kasnije u kupovinu adidasa se umešao kontroverzni francuski biznismen Bernar Tapi, koji je sredinom devedestih bankrotirao. Posle toga, adidas je promenio nekoliko vlasnika da bi početkom ovog stoleća kompanija najzad uspela da se dokopa zelene grane i povrati svoj nekadašnji ogromni ugled. Dobro, uz (opravdane) optužbe koje prate velike sportske kompanije, pri čemu je trenutno najveća (ona američka, nazvana po grčkoj boginji, da je ne reklamiramo) na najžešćem udaru – zbog izrabljivanja i lošeg plaćanja (maloletne) radne snage u zemljama trećeg sveta. Adidas je, u manjoj ili većoj meri, sve vreme bio prisutan i na našem tržištu, kao jedan od nezaobilaznih i najupečatljivih brendova, koji je obeležio živote mnogih generacija.

VESELE OSAMDESETE: Nostalgija je neverovatna stvar – ona će vam pomoći da čak i neke neprijatne stvari dozovete u pamćenje u njihovom najboljem izdanju. Tako će tačkice, parne i neparne tablice, nestašice određenih vrsta robe široke potrošnje i dugotrajne restrikcije struje u postbrozovskoj Jugoslaviji lako ustuknuti pred "Idolima" i "Ekaterinaom Velikom", "Kviskotekom" i "Kockicom", "Opstankom", "Programom plus" i komentarima Milke Babović, Mladena Delića i Dragana Nikitovića. Tih, osamdesetih godina (naročito u njihovoj bezopasnijoj, prvoj polovini), postojale su i neke oštre podele – na partizanovce i zvezdaše (tada se na stadionima igrao, zamislite, fudbal), hajdukovce i dinamovce, ljubitelje Bitlsa i Stonsa, dugokose i kratko ošišane (Šaban je još nosio periku), fanove Bleka Stene i Zagora; vatrene branitelje vatrene vode "Badel" naspram onih koji su se kleli u "Zvečevo" i, naravno, kokakoličare i pepsijevce. Nimalo bezazlena podela nastala je i na rivalitetu dva najprisutnija sportska brenda u SFRJ – najveći broj poklonika imao je, naravno, adidas, dok je "Puma" dužila malobrojniju, ali ne manje odanu armiju korisnika. Budući da su me od malih nogu zvali "kontrašem", razumljiva je moja neopisiva sreća kada sam se, kao trinaestogodišnji buntovnik, oduševljeno prošetao ulicom u novoj novcijatoj "Puma" trenerci, prkoseći kompletnom establišmentu Partizanskog sokaka, koji je bio, bez izuzetka, odeven u adidas. Bile su to one trenerke koje su veoma ličile na pantalone američkih vojnika iz devetnaestog stoleća. Makar meni, jer znam da sam ćaleta jednom prilikom pitao zašto Džon Vejn u svakom drugom filmu nosi donji deo "Puma" trenerke, na šta me je on (ćale, Džon je bio daleko) samo začuđeno pogledao i incident pripisao dečjoj mašti.

Indoor SuperVeć godinu ili godinu i po kasnije, dobio sam i svoju prvu adidas trenerku, a nešto posle toga i "indoor super" patike, onu lepšu, plavu varijantu. Bogo dragi, kakva je to radost bila! I kakva ljubav na prvi pogled! Čim sam se uvukao u onako podlo nemački udoban komad tekstila i na noge nazuo prelepe, pokazalo se i nepoderive patike (ukralo mi ih u vojsci, pet ili šest godina kasnije, bile čitave), rodila se lojalnost koja nije sasvim iščezla ni do današnjih dana. O sportskim čarapama da ne govorimo – lepo upakovane, sa odštampanim logoom i nekim podacima na đonu, bile su malo skuplje, ali su vredele svaki dinar. Uostalom, kako smo mogli da gledamo onog hladnokrvnog i arogantnog Čeha kako osvaja sve teniske turnire na svetu (sem Vimbldona, ali znamo da trava nije za ljude), od glave do pete odevenog u najbolje što adidas u tom trenutku nudi (uključujući i reket!), a da i sami ne poželimo da izađemo na ulicu, podignemo čarape visoko, baš kao što je i on radio, i sa nekom imitacijom reketa u ruci uzviknemo "Ivan Lendl". Svetska prvenstva u fudbalu dočekivana su (i još uvek se dočekuju) sa ogromnim nestrpljenjem i zbog toga što su tamo večiti manekeni adidasa (ostali mu verni i kada su svi drugi otišli), fudbaleri Nemačke, uvek predstavljali poptpuno novu kolekciju dresova, apsolutni vrhunac kreativnosti zaposlenih u adidasu u tom momentu. Bilo je tu nekih zaista nezaboravnih modela, koji su se isticali, pre svega, potpunom jednostavnošću i skladom između preovlađujuće, bele boje i tri crne linije koje su se uvek nalazile na najboljem mogućem mestu. A tek kada bi se Nemci pojavili u zelenim dresovima!

Setićemo se i Španije, 1982. godine, kada je na šampionat sveta u fudbalu otišla, mnogi misle, jedna od najjačih reprezentacija koju je Jugoslavija imala tokom osamdesetih. Na prvenstvo se kvalifikovala kao prva u grupi, sa bodom više od Italijana, koji su iz Španije otišli kao svetski šampioni. Reprezentacija je imala dva kompleta opreme, adidas, naravno, i to jedan plavo-belo-crveni i jedan beli. Najslavnije ime i danas je jedan sudija, imenom Sorensen, koji je pokazao rukom na jedanaest metara zbog faula koji je Zajec napravio bliže centru nego kaznenom prostoru. Ostavimo to po strani, pa se vratimo temi. Jedno od objašnjenja zašto je Jugoslavija igrala toliko očajno na tom prvenstvu jeste i skandal oko kopački. Neki igrači su, navodno, morali da se odreknu svojih sponzorskih ugovora (sa Pumom, naravno) e da bi neki naši (večiti) funkcioneri pokupili kajmak od, pogodićete, adidasa. Poslednja fudbalska ekipa koja je predstavljala SFRJ na nekom svetskom prvenstvu, vođena rukom sarajevskog fudbalskog genija, Ivice Osima, osvojila je peto mesto. Bilo je to u Italiji, 1990. godine. Reprezentaciju je obukao adidas.

Novi logoSTARO ZA NOVO: Već u drugoj polovini osamdesetih godina dolazi do prvog značajnijeg proboja već pomenute američke kompanije na našem tržištu, a devedesetih za njom nahrupljuje i ceo buljuk do tada gotovo nepoznatih sportskih brendova. Adidas ( kao i konkurent mu, Puma) kao da se povukao u duboku ilegalu, a ulicama su počeli da paradiraju dizelaši u upasanim trenerkama, koje su proizvođene, sve do jedne u azijskim zemljama. Bio je to veliki korak unazad, jer su stvari koje smo do tada kupovali (adidas ili Puma) bile po pravilu proizvedene u Nemačkoj ili u fabrikama van Nemačke koje su morale da prođu veoma rigorozne kontrole kvaliteta. Oni malobrojni, koji su ostali verni adidasu, gledani su sa podozrenjem, ponekad i sa podsmevanjem. Ipak, bilo ih je, i bili su pravi melem za oči na ulicama nagrđenim nakaradnom modom. Adidas i Converse (All star, naravno) nisu tada bili samo delovi garderobe, već i siguran znak prepoznavanja. Zajednički azil. Svi doživotni fanovi "Top Ten" patika, pristalice učenja po kojem su "univerzalke" uređaj sa najvećom iskorišćenošću posle transformatora i religiozni sledbenici doktrine po kojoj je originalni logo adidasa zapravo zaboravljena božja zapovest ("nikada, ali nikada mi ne menjaj logo!") našli su se u velikom čudu i osetili izdaju na svojoj koži kada je adidas, baš u to vreme, uzmičući pred novim, agresivno reklamiranim konkurentima, odlučio da promoviše novi logo. Originalni, koji je smislio - pogodićete, Adi Dasler, i dalje je zadržan, ali se mogao viđati sve ređe. Adi je kod stvaranja znaka prepoznatljivog na celoj planeti pošao od veoma jednostavne ideje, oličene u Three stripes™ dizajnu, kojeg karakterišu geometrijska tela koja se seku simbolišući na taj način raznovrsnost ponude kompanije. Zanimljivo je da je novi logo promovisan još 1990. godine i da je njegov autor čovek koji je zaslužan i za jedan od najčuvenijih logoa velike konkurentske firme, "Nike Air Jordan". Aktuelni adidas logo predstavlja planinu, koja simbolizuje izazov sa kojim se treba suočiti i cilj koji treba ostvariti.

Kao neko koga su na jednoj svadbi krstili kao konzervativca (upasan, pa još i neće da đipa), meni je lako da se opredelim – apsolutno i bez ikakve rezerve moj glas ide tradicionalnom, Trefoil logou. Znam da ima i onih drugih, kojima je ovaj novi, sav nekako kockast (ako se mene pita) bliži srcu jer su na njega već navikli (imali su skoro dvadeset godina za to). Nije to ni važno. Ako je prvih šezdeset godina postojanja velika nemačka institucije izdržala sve krize i napade, boreći se najduže sa samo jednim velikim konkurentom (bratskom firmom u doslovnom značenju te reči), a nešto kraće i sa više njih, hajde neka sledećih šezdeset godina obeleže podele na pristalice starog i novog logoa. Od ovih "velikih" razmimoilaženja svi smo se pomalo umorili. A i ne biste poverovali koliko lepih uspomena može da stane unutar svega tri pruge jedne majice. A bogami i torbice.

tekst objavljen 14. avgusta 2009. godine

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2602817
ETNA