Zubobolja

Vrednovanje: ONONONONOFF / 10
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
28. 08. 2012.

doturu Željku Barišiću

Duboki zagrizZora je panično ciknula iznad moje glave. Ne otvaram oči, a znam...Otac priteže kaiš sata, hitrim srkom otpija gutljaj kafe i izlazi. Raščupanim šalterskim sestrama predaje legitimaciju bola i, čekajući red, daruje mi još dva sata sna. I ne sluti da je ovaj odavno odlepršao u mirno spavačko gnezdo mog brata-prdizveka koji se meškolji u snu i baš ga zabole što mene boli zub i što me čeka gubilišna staza ka strašnom Demijurgu mog detinjstva- doktoru Agbabi.

Dok se spremam, čujem majčine reči utehe koje se sudaraju u letu i peckavo dobuju po mom licu stapajući se u veliku suzu u uglu oka.

Otac pričom sitni gromade straha. Prisećamo se lakih egzekucija mlečnih koščica, usiljenog ribanja zuba dok brat štopuje zadato vreme, reda pred limenom kantom s četkicom u ruci i pod budnim okom učiteljice Smilje, fotografije devetoro braće Vajagića koji se zubato keze na čikaškom aerodromu čekajući avion koji će ih dovesti u grotlo svetskog rata gde ih vuku ponos i nostalgija. Uz kiseli osmeh pominjem plastičnu futrolicu sa snimkom zuba koju sam neko vreme nosio skopčanu o lančić...Ipak, teški koraci u ritmu bola odjekuju po pločniku!

Buši, ha, ha, ha, haČekaonica je puna. Šćućurena nejač drhturi i baca tifusarski tupe poglede na vrata iza kojih se čuju vapaji presecani cijukom zubarske bušilice koja svrdla svoje bolne ekstaze i pravi uplete, kukice i čvorove na nervnim ganglijama.U uglovima- sive pljuvaonice čije se truležne vangle zatvaraju poklopcem na papučicu. Iznad njih - filmski plakati nalepljeni da razgale ucveljena dečija srca i podsete ih da će radosti detinjstva preživeti i ove paklene sate. I zaista, patuljci plešu kraj napupele Sneže, prasići šenluče u inat vuku, debeli miš nosi svoje zrnevlje... Ali, ili je ponestalo sedativnih scena, ili se neki medicinski brat zlokovarno našalio-tek- iznad samih vrata, tu gde valja ostaviti svaku nadu, keze se Fredi iz Ulice brestova, neki kasapin sa motornom testerom (sic), a strašna Keri jezivo pruža ruku iz groba... Baš ka meni, u to ne sumnjam...

Povremeno poneko dete izađe iz ordinacije smoždeno kao da je bilo u podrumu Gestapoa. Pridržavaju sužnja da se ne skljoka na musavi pod. No, njegovo stradanje je bar minulo... Eh, gde li su bezbrižni dani kad su problemi rešavani ko od šale.Omča na zubić, končić o kvaku, trzaj i...zbogom bedo. Pa se onda zub ritualno umeša u sredinu hleba i baci sa terase da ga nanjuši i pokusa dvorišni kerić Džeri.

Konačno (prebrzo!), ulazim u ordinaciju... Nebo mi pada na glavu. Iz pepeljare se ljušti svlak cigare, a strašni "striček Bedanec" se ne vidi iza salatastih novina. Sestra ribolikog lica, umesto ohrabrenja, samo pokazuje šejtansko sedlo zubarske stolice. Otac je upravo deportovan i žalostivo se rastajemo. Nešto grgoće u čaši vode. Skamenjen, nazirem čkiljave injekcije, svrdla burgija, pokučasta klešta za drobljenje kostiju, ostatke išmirglane zubne piljevine, pipete u bornom stroju, sonde i iglice obučene da mi pomute svest,... A verovatno i da me ubiju...

Iznebuha, zubar napusti zlatouste naslove i stvori se iznad mene. Na njegovom licu - podlivi podsmeha. Vrlo je blizu, gotovo me dotiče rotkvastim nosom dok mi prstima razjapljuje usta i u njih ubacuje siktave srkalice i stotine belih tampona. Manijački se štipam i već kmečim i krkljam...Nešto u meni tutnji i seva... Zar doktor, dovraga, ne bi trebalo da mi objasni da ne sledi ništa strašno, ništa što će me trajno promeniti. Zašto me ne upita za ocene, simpatije, brata (koji me je sinoć užastveno preplašio za šta tek sledi odmazda) ili objasni da upravo ne prinosi brusilicu žednu bola, već bezopasnu zujavu pčelicu. Ništa od toga... Zubar dubi, đeljka, uklješta svoje iglice i strižibubu svrdla i razmenjuje sa sestrom gusarske pokliče: "Rascimah ga, do mojega", " Jebemliga, al` je izjeden", "Daj crnu plombu, neće se kliberiti "... I kao daleka uteha, u magmi budućnosti, trenutak kada ću, kao nagradu za hrabrost (ajme,koju?), dobiti slikovnicu-majušnicu i neku čokoladu koju ću halapljivo pojesti ne obazirući se na obamrlost obraza i usana. Ali sada, ostaje bol...Samo bol...

buvar i pekiseAli, šta raditi kad je i ova "kuća strave" daleko i kad zub zaječi u suroj zabiti očevog zavičaja. Doktora ni za lek, a lokalni potkivač Đuko, koji tu i tamo isuče oprnjena klešta -leži u jarku pošto je popio litru prirodnog antiseptika od šljiva. Kraj natekline mog obraza odmah se stapucaju babe odevene u korotu svojih pogleda na svet. Jedna mi drhtavo prislanja ploškicu krompira, druga gura u usta trtaste češnjeve belog luka. Dotumara tu i lokalni žrec Mićo Karabatak i iz svoje torbice izvadi zamotuljke sušenog psećeg izmeta, stakanca ježeve krvi, ekstrat gušterovog osmeha i ko zna šta sve ne. "Hapaj,bolan, i govna, samo da ozdraviš", doviknu mi baba Draja-sokoleći me. Na plastu sedi stari Šane i unjka uz šargiju. Njegov zlatni zub bljeska na suncu i dodatno me razdražuje. Za moju boljku najbolje je posuti zub parmezanom sažeženog jeljenjeg rogovlja i istucanog petlovog kljuna. Da li me ošamuti ovo narodno sveznanje ili isparenje sa komšijskog rakijskog kazana-tek nekako zaspah. Jutarnje buđenje odnese bol, a najlepša bakina kokoška Kvoca završi kao premija u torbaku primarijusa Karabataka koji je zadivio tupoglavi noćni koncil.

Ali vas, mili čitaoci, sigurno ne zanimaju moji sentimentalni lamenti. Vi ste vejači ovejane suštine-uvek na tragu bitnog. Godine keljavog istorijskog kundačenja učinile su da izgubimo ponos, međe i konačno zube. Neki doduše i dalje škripe zubima, otvaraju sekutićima pivske flaše, žvaću staklo, lance i katance. No, većina jedva uspeva da pregrize vazduh čađav od krvi i zabluda. Na zapadu bol ublažuju hipnozom . Pacijent se budi čio, drugim očima posmatra svet, seća se prošlih života ... U gorem slučaju, nakon seanse, omamljen se spucava u prvu banderu, pa je dobit novog pravca u zubodeljstvu sumnjiva.

Zaista, nije sramota plašiti se zubara.To je dozirani strah koji se može pratiti i kome se, bar, nazire kraj. Ostali strahovi koje nam nude zli volšebnici mnogo su podmukliji. Zato, nadignite krestu, kaznite sebe za sve podlosti koje ste učinili (ili propustili da učinite) i pravac kod zubara. Tamo vas čeka esencija bola i straha. Zubari nisu tu da vas uče tajnama nežnosti, da vam pevuše šansone ili da vas tetoše kao pudlicu-već da vam caknu živce i nanesu bol. Konačno, zubarska stolica nije tako strašna kao električna! A i nju je izmislio jedan-zubar!!!

objavljeno 30. juna 2009.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2602815
ETNA