Forhend toljagom

Vrednovanje: ONONONONOFF / 16
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
15. 05. 2009.

ČibukNema deteta koje nije, makar u doba pubertetskog vrbopuca, pomislilo da je „sistematski uništavano od idiota”, koji se okolini predstavljuju kao uzorni roditelji. Ponekad se te starateljske mesije odenu u vučji kožuh totalnog nadzora i proglase stvoriteljima svega: neba i zemlje, lovorove ikebane i vaspitne džebane, dobovanja po ramenu i stražnjici. E, tada beg naslednika od nasilnika (a vreme umazano suzama to redovno dokazuje), nije ni moguć. I ovog časa, „u miru istražnog zatvora”, na kraju još jedne ujdurme dokićijane, tata Damir pogledom traži ćelijskog žohara da mu se požali kako se sva životna snoviđenja ruše pre nego što čovek uoči trenutak kad su se najbolje namere urotile protiv njega.

Pod njegovim nevičnim i grubim prstima ćerkina lojalnost se trošila kao kreda, a on je terao po svome, do samog kraja i kraha. Sada mu preostaje jedino da se seća svojih razvezanih dana kad je mogao dohvatiti s neba tarane i da kune zemlju u kojoj su izdajnička paščad puštena.

Priča kreće, uz pisak zadimljene lokomotive neumitnosti, ovako: nekako u isto vreme kad mu je kćer, odučena od češljanja lutkica i ostalih ženskih koještarija, dohvatila teniski reket, Damir Dokić je, za svaki slučaj, na izlazu iz raja zadužio toljagu strogog vaspitanja. Sumnjamo da je tada (budući da se nikada nije isticao načitanošću) ovaj osiječki kamiondžija imao na umu reči Duška Radovića da decu treba tući čim počnu da liče na nas. Ona od toga, izvesno, neće biti bolja, ali će zato tlačitelju biti lakše. Pošto se srž balkanskog odgoja sastoji u podučavanju najrođenijih „kako Musa dere jarca”, jasno je da i povodom ovog slučaja nećemo previše vremena trošiti na tanane oblike psihičke trorture, kojih je svakako bilo. Šljage, vaspitne „uz uši”, istegnuća zglobova, bubotanja mekih tkiva glave i tura, takođe se ne pikaju. Dokić je, a to i sam priznaje, tih godina usavršavao taktiku koju će njegov idol Ratko Mladić, nad uništenim Sarajevom, sažeti u „spržiraspameti” recepturu!

Bilo kako bilo, Jelena je stasavala u turobnoj atmosferi kućne represije, trudila se da prikrije modrice Damirove rečite pažnje i dinarski uporno, uspešno trenirana u porodičnom (osinjem) gnezdu, grabila ka vrhu liste najboljih teniserki. Nije joj bilo lako: dočekujući loptice koje su joj munjevito uzvraćale suparnice (a ženski tenis je tih godina bio silan) krajičkom oka je promatrala kakve nove opačine u publici smišlja njen otac. A mašta mu, na žalost, nikad nije bila na rezervi. Žuta štampa se na njega mogla osloniti u onoj meri u kojoj kćerka nije. Bio je noćna mora organizatorima turnira, od koga podjednako strepe direktori i poletarci što prinose flašice soka i peškire. Umeo je, pomilovan šljivovom granom, zavičajnim urlanjem dekoncentrisati igračice, sudije nazivati nacistima, gaziti mobilne telefone i kamere novinara, cepati zastave protivničkih sila u uroti protiv familije Dokić... Kad bi ga nekako izgurali do izlaza, zavisno od nadahnuća, zalegao bi na kolovoz zaustavljajući saobraćaj ili skakao po haubama automobila živo gestikulirajući, dok su radoznalci pazili da im se pogled ne nasuče na njegove zakrvavljene oči divljeg kokota. Bio je na svaku premetaljku spremni kočoperni Srbin s dna kace, s kojim se niko ne kači bez rizika po svoj duševni i telesni sustav. Devojka je igrala, plakala, izvinjavala se, pravdala ćaknute hirove staratelja, ali njen prtljag bio je mnogo teži od torbe s peškirima, lopticama i reketima, i ona se pod njim polako slamala. Izduravši kaznu od šest meseci zabrane prisustvovanja ćerkinim mečevima (kako li je sirotica tada odahnula) razjaren zaverama „novog teniskog poretka”, nakon tvrdnje da je žreb na Australian Openu namešten, Damir Dokić se 2001. iz zemlje kengura i srbomrza s potomstvom i suprugom vratio u domovinu, ubeđen da je ravnoteža neprilika ono najbolje što im je mogao dati.

Damir i BobiOberučke dočekan u zemlji otaca na isti način je domislio da, bezecujući od ostataka zahvalnog naroda ekskluzivni plac na „(stra)obalnom potezu oko hotela Jugoslavija”, izgradi sebi zadužbinu u vidu reprezentativnog kluba sa košnicom terena i pratećih objekata uz nešto porodične kućerine. Ali, početna euforija pobratima iz vlasti je jenjavala, pa su mu, već tada miškovićevski spretno, pokušali poturiti poljanče na Novom Beogradu, Bogu iza osnovne linije, daleko od poslednjih uporišta tajkunske odbrane. Razbesneli Damir-aga je onda, teatralno se busajući u prsa, objavio da namerava pričekati predsedničko ustoličenje Vojislava Šešelja, kad će mu sve traženo biti doneseno na tanjiriću s plavim obrubom.


Već tada je gradirao ogorčenost kao rakiju koju je proizvodio u fruškogorskoj banji Vrdnik, na imanju zapaćenom od milion zelembaća koje mu je već slomljena Jelena ustupila da se fino i uljudno (nerešiv zahtev) makne iz njenog života. Tamošnji suseljani kažu da je puno učinio za Vrdnik, ali se poneki i žale na „četničko dranje pred klanje” koje je nemilice odvrtao s dvorišnog razglasa. Ali, Damir je, kao svaki valjani ver(e)nik otečestva, i u ovom bukolikom pejzažu sve konjske snage svog uma upregao u službu nacionu. Tako je u nekom šumarku nabasao na obaveštajce koji su razapeli riblje koske švedskih detektora ne bi li u klopku saterali Ratka Mladića ili makar „senu njegove sene”. No, junački je uspeo da ih nagrdi i fotografiše mobilnim telefonom, koji mu od tada zuji i škljoca. “Mislim da me prisluškuju ovi govnari iz BIA, ali baš me briga”, pričao je kasnije. Ponekad bi u bircuzu dopustio sebi malo derta naručujući, pa šakom o sto već kod prvog refrena prekidajući tamburašku bandu dok izvodi onu staru - O Jelo, Jeloo, Jeelenoo pesmu. Ipak, i pored atmosfere u stilu „do podne: pije vino Kraljeviću Marko, a od podne: jao, moja majko”, činilo se da će priča krenuti nekim mirnijim tračnicama. Ali, to među Srbima (a posebno onim koji, kao D. D. tvrde da su značajniji i od samog Svetog Save) jednostavno – ne biva...

„Ala volim da mrzim” poskočica nije mimoišla ni Dokića, s tim da je on od izvora svog prezira dva putića usmerio ka Australijancima (kao takvim) i Hrvatima (kao takvim i nikakvim). Poganstvo prvopomenute nacije opisao je gurmanskom metaforom: „oni će vam dati kulena i kobasice na plus 40 stepeni, a onda vam uskratiti vodu”. Pretio im je krvavom osvetom, priznajući da se njegova odmazdoljubivost u nekim situacijama kosi s pravoslavnim načelima, kojima je, inače, odan. Odustao je od visprene ideje da metodom slučajnog izbora ucmeka nekog Australijanca („time ništa ne bih dobio”), ali je dugo ostao pri stavu da će nuklearnu bombu, čim mu je Rusi dadnu, odmah usmeriti ka Sidneju. Ozlojeđen najnovijim pamfletom u australijskim novinama gde Jelena navodno priznaje da ju je lečio leskovom mašću, svoj pacifizam je dokazivao bestrzajnim obećanjem da će ambasadora gađati „zoljom” kroz šoferšajbnu. „Neka zaustavi hajku na mene, pa ću mu se javno izviniti; ako ne, ubiću ga!”, bio je, kao i obično, jasan Dokić, doduše priznajući da nema zolja pri ruci, ali da mu, kao nosiocu članske karte broj 013 u otadžbinskom tefteru radikalne stranke, ta nabavka ne bi trebala biti problem.

Š'a bilo?Damir je oduvek bio osetljiv na ljubavisanja svoje ćerke, a nafaka mu nije dala da Jelena ispuni zavet „krvi i tla” i nađe nekog rasno podobnog dilbera. Nakon glasina da se u jednom varšavskom hotelu potpisala prezimenom svog tadašnjeg dečka, F1 vozača Enrikea Bernoldija, prvi put se javno odrekao svoje mezimice (ovaj postupak biće višekratan i obosmeran) nazvavši nesuđenog zeta idiotom i crvom (konkurentom?!) u jabuci Jeleninih prihoda. Tada joj je stepenasto zamerio da je izneverila sebe, porodicu i državu, a bio bi možda blaži da je mogao znati da će se uskoro „spanđati s ustašama”, koje Dokići korenski mrze još od endehazijskih godina. Jelenina veza sa Tinom Bikićem, bratom trenera joj Borne, raspametila ga je toliko da je išao okolo i tvrdio da mu Bikić bradersi, narečene bitange i zlikovci, ćerku dve godine drže u kućnom pritvoru - opljačkanu i drogiranu. „Uništili su najbolju Srpkinju u istoriji tenisa, to je bio i cilj Hrvata... Jelena ti znaš jako dobro da sam ja ustašama sve naplatio... mi Dokići smo se oduvek borili protiv ustaša, a ti sad živiš s njima...”, grmeo je Damir, obećavajući da će Jecu (premda su joj Hrvati i Vatikan isprali mozak, pa „sad priča ustaški, bolje od Stjepana Mesića”) pronaći i, ako treba, prekidnapovati. Za ovaj poduhvat je tražio podršku naše policije koja ga je, razumljivo, odbila i dodatno razjarila. Ipak, najteže se mirio sa budućnošću u kojoj će, umesto da unuke poji desetercem i mazi po kosi uzimajući im meru za prve šubare, u svom krilu cupkati „male ustaše”.

I ovog časa, „u miru istražnog zatvora”, na kraju još jedne ujdurme dokićijane, tata Damir pogledom traži ćelijskog žohara da mu se požali kako se sva životna snoviđenja ruše pre nego što čovek uoči trenutak kad su se najbolje namere urotile protiv njega. Pod njegovim nevičnim i grubim prstima ćerkina lojalnost se trošila kao kreda, a on je terao po svome, do samog kraja i kraha. Sada mu preostaje jedino da se seća svojih razvezanih dana kad je mogao dohvatiti s neba tarane i da kune zemlju u kojoj su izdajnička paščad puštena, (minobacačko) kamenje svezano, deca nezahvalna, a najčasnije patriote bačene da se noćima prevrću po kiselim tamničkim madracima ne shvatajući ko im je uvalio faličnu sudbinu. Svoju, s kojom više i ne zna šta bi – moći će promeniti tek kad spozna (bilo bi bolje za sve, mada su šanse male) kako je i kada postao sposoban da izazove toliku patnju.

izvor: e-novine

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2499699
ETNA