Početna stranica arrow Top 20 arrow Dudek i zeleni kredenac

Dudek i zeleni kredenac

Vrednovanje: ONONONONOFF / 15
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
29. 08. 2012.

kredenacRadnik  krupnije konstitucije razvaljivao je ogromnom  macolom  izdržljivi zid stare švapske kuće. Veoma čvrst i skladan, niz  ispreplitanih cigli  junački je odolevao. Trudbenik  se sve više znojio, usput  i nervirao, jer je očekivao da će naizgled istrošena građevina  napravljena početkom prošlog stoleća , u svojoj sto petoj godini  mnogo lakše popustiti. Kao i sve ostale kuće iz tog perioda- sa visokim tavanicama i debelim zidovima, velikim prozorima i dugačkim krovom, i ova je došla na red da bude preuređena. Dugo je stajala na osami, već odavno okružena savremenijim stambenim objektima,   oslanjajući se samo sa istočne  strane na jedan od malobrojnih preostalih nizova starih građevina.

Zastao sam na trenutak i video da se unutra nalazi još pet ili šest ljudi. Svi su radili isto- detalj po detalj razvaljivali unutrašnjost , uz dovikivanje i  skladno međusobno podjebavanje. Utrenirana ekipa, pomislio sam, a ovo im sigurno nije prva kuća koju  ruše do golih temelja pa zatim od nje prave nekakve poslovne prostorčiće sa PVC stolarijom, centralnim grejanjem , širokopojasnom internet konekcijom i sugurnosnim alarmima. Gledao sam ih kako rade, ne duže od tridesetak sekundi, i nastavio dalje, tek napravljenim trotoarom, pokušavajući da pobegnem od onoga od čega se pobeći ne može. Uspomene.

U dvorište baš te kuće došla je, pre više od trideset godina, jedna dobrostojeća gospođa koja je jedva natucala srpski. Kako je kasnije pričala moja majka (ja se tog događaja nisam mogao sećati jer  jedva da sam bio  rođen u to vreme) ispostavilo se da je žena , kao malo dete, bila naučila srpski jezik, jer su skoro svi Nemci koji su u  Jarku živeli do 1944. godine umeli da ga govore. Onda je došao zbeg, pred nadolazećim pobednicima (najviše podstaknut strahom od Crvene armije) i nemačka populacija u (Bačkom) Jarku je svedena statističku grešku. Tridesetak godina posle toga, gospođa se vratila da bi videla kuću u kojoj je odrasla. Uspela je da uđe u dvorište, napravila svega nekoliko koraka i nemo se srušila na zemlju. Nije govorila ništa, njena suva usta su uzalud hvatala vazduh . Telo joj se treslo u pravilnom ritmu . Gledala je  ka ulazu i ko zna čega se prisećala. Skupila se , zarivši ruku u usta, da bi prigušila krike. Tada je počela da doziva. Majku i oca. Tu i tamo otela bi joj se neka reč na srpskom, dok je ljubila tlo  ispod sebe.  Dodirnuvši, posle toliko godina, plodnu vojvođansku zemlju svojim rukama, grudima i očima, zemlju koja je bila (i zauvek ostala) njen dom , žena je sasvim izgubila kontrolu. Niko je nije dirao, makar u početku, pazeći da ničim ne omete toliko željeno ponovno stapanje . Nekoliko  minuta kasnije malo se primirila, ustala i obrisala prašinu sa sebe. Tada su je uzeli pod ruku, uveli je u kuću i ponudili je vodom, da malo dođe  sebi. Ušavši u kuću i ponovo ugledavši poznati raspored prostorija, osetivši karakteristični miris prijatne hladovine koji se za letnjih dana osećao u ovim velikim kućama, žena je ponovo počela da plače. Ovaj put se malo bolje kontrolisala, vladala je sobom, jedino nije uspevala da zadrži  suze, koje su se , neverovatnim intenzitetom i bez prestanka, slivale niz njeno prebledelo lice. Pričala je nešto na nemačkom, niko je nije razumeo. Tek na osnovu naknadnih objašnjenja, na nepovezanom srpskom, razumeli su da je na tom mestu bila soba u kojoj su zimi sedeli pored šporeta. Nešto dalje, na mestu gde je bila jedna zapuštena prostorija, bile su još dve sobe, a dole  u dvorištu nalazila se neka vrsta magacina/podruma u kome su držali vino . U dnu dvorišta počinjala je sledeća kuća, čiji zid se naslanjao na mesto gde je bio ozidan ogroman odžak. Na osnovu ženine gestikulacije moglo se zaključiti da je pitala da li se na vrhu tog odžaka i dalje gnezde rode. Izašli su napolje i ona je otišla na sasvim suprotan kraj dvorišta odakle se odlično video vrh odžaka. Vrisnula je od sreće kada je videla da je rodino gnezdo još uvek tu, snažno zapljeskavši rukama, poput malog deteta. Ostala je još malo, nudeći novac, bilo kakvu vrstu pomoći i pitala da li bi smela da dođe još koji put. Niko nije imao ništa protiv toga, naravno. Uprkos tome, nije se više nikada pojavila.


dudekNekoliko godina kasnije, na toj kapiji stajao sam sa svojom majkom. Ona je bila u nekoj haljini, boju sam zaboravio. Bila je trudna, sa lako primetnim stomakom, što znači da u tom trenutku nisam imao više od tri godine. Iz kapije je izlazila neka čudna povorka, a majka je na sve načine pokušavala da me odvede sa tog mesta i da me spreči da gledam ka mestu na kome se, na nekim crnim kolicima, nalazio kovčeg braon boje, iza kojeg su u nemoj povorci išli ljudi , uglavnom obučeni u crno. Ispraćen na kolicima čiji su točkovi jezivo  škripali, sokacima Bačkog Jarka na poslednji je počinak odlazio deda- Petko, do pre neki dan glava kuće u kojoj smo moja porodica, moja nerođena sestra i ja, bili podstanari. Majka je uspela da me uvuče u kuću i da ne odgovori na neka od pitanja koja sam postavljao. Razumeo sam da ne treba da ispitujem previše, skupio se u majčinom naručju i gledao u pravcu zelenkastog kredenca, jednog od neizbežnih komada nameštaja koji su se tada mogli sresti u svakoj drugoj kući. Pored kredenca je bio kalendar, a na kalendaru junak tada neverovatno popularne televizijske serije "Dudek". Na kredencu kutije, identičnog oblika i dezena, samo različitih veličina, sa nekim kuvarom u kecelji koji je bio naslikan na njima. Iza deda-Petka ostala je udovica, baba-Rista, jedna beskrajno srdačna i prostodušna baka.

limena kutijaNekoliko meseci kasnije izlazio sam iz dvorišta te kuće poslednji put kao njen stanar. Na prikolici tečinog traktora bilo je  natovareno ono malo stvari što su bile u našem vlasništvu. Selili smo se u svoju kuću, petstotinak metara dalje, u deo mesta koji je otet od nekadašnjeg ribnjaka i na kojem ranije nije bilo kuća. Sećam se uplakanog lica baba Riste, skrušenih pokreta njenih staračkih ruku i majčinog na trenutak jačeg stiska kada se traktor sa prikolicom izgubio iza ćoška, ostavljajući naše bivše stanodavce sa osećajem neke praznine u životima. Ćale je pokušavao, nekim ne baš uspelim šalama, da ublaži ozbiljnost situacije, dok se radost useljenja u sopstvenu kuću mešala sa tugom zbog razdvajanja od ljudi koji su nam bili mnogo više od stanodavaca.

Baba Rista je odavno u svetu usopših. Pre dve godine pridružio joj se i moj ćale. Kuća u kojoj smo nekada živeli rapidno je propadala, pa je svaki prolazak pored nje bio pomalo bolan. Roda na onom odžaku nema već skoro dvadeset godina. Taman toliko dugo ni ja nisam ulazio u dvorište. Mislio sam da sam zaboravio detalje, i onda sam , tog jutra, ugledao ogoljenje zidove unutar kojih je počeo moj život. Na vrhu radnikove macole Dudek, komadić zelenkastog kredenca opkoljen šutom  i nešto dalje, odložene na temelj, pletene čarape koje je baba Rista uvek držala pored šporeta, da se ugreju.

tekst objavljen 14. maja 2009. godine

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2602819
ETNA