Ringlov

Vrednovanje: ONONONONOFF / 10
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
05. 05. 2009.

ringlovSimpatični centarfor skopskog Vardara i, jedno kratko vreme, zagrebačkog Dinama, nema nikave veze sa temom ovog teksta. Zapravo, postoji tek jedna posredna nit koja ga sa njom  spaja. Ponosni vlasnik velelepnih brčina i strah i trepet golmana u prvoj ligi SFRJ ima prezime koje je neobično slično  jednoj od nekad omiljenih zanimacija musave dece u ataru pitomog vojvođanskog sela. Samo jedan glas razdvajao je to prezime  od naziva divlje voćke  koju su horde  galamljivih  napasnika zaposedale svakog proleća. Fuzbaler je bio, i još uvek, bogu hvala, jeste, Ringov, voćka se zvala , i još uvek se, nego kako, zove- ringlov.

Crveno-crni dresovi skopskog kluba nisu bili baš na ceni u konkurenciji Partizanovih, Zvezdinih i Vošinih, ali se zato ime Vardarovog napadača vrlo često prizivalo kada bi neko od nas dobio loptu i počeo da komentariše događanja na terenu ( što se dešavalo skoro uvek).  Krene tako mali zadihani veselnik sa loptom ka golu protivnika , prodere se svojim piskavim glasom do neba i kaže "loptu je dobio Ringlov. Velika šansa za Vasila Ringlova, on je sam pred golom iiii.......jedan nula, Vasil Ringlov, kakav pogodak!" Zanimljivo je da se nikada nije desio obrnut slučaj, da neko plod divlje voćke nazove "ringovom", a objašnjene za to je prilično jednostavno- ringlovi su u naše svetove  ušli mnogo pre nego što su imena fudbalera postala najvažniji deo opšte kulture . Jednom zacementiran u glavi malog deteta, neki naziv tu ostaje u istom obliku sve do kraja života. Zato sjani makedonski napadač nije imao nikakvu šansu u unapred izgubljenoj lingvističkoj vojni.

Drvo divlje šljive, u Vojvodini poznato kao ringlov, a u ostatku Srbije uglavnom kao džanarika ( ili dženarika) poseduje plodove koji su nas, kao večito radoznalu balavurdiju, uvek naročito privlačili. Element  rizičnog, nečeg na granici , nije bio zanemarljiv, jer deca tako često umeju da plešu po ivici dozvoljenog a da o tome nemaju pojma. U slučaju ringlova, za razliku od višanja ili, još više, trešanja, to nisu bili vlasnici stabala koji su vrebali priliku da nas sa drveta skinu  i malo nam provere elastičnost ušnih školjki. Ringlovi su rasli gde su to oni hteli, bez nekog naročitog pravila i samim tim lišeni nadzora uvek nadrndanih pazitelja. Najveća opasnost u vezi sa njima bila je mogućnost prežderavanja u periodu kada nisu bili zreli. Za razliku od dobrog dela današnje dece , koja rastu u prilično sterilnim uslovima pa se lako razbole čim se nađu u većoj grupi vršnjaka, mi smo bili izloženi svim mogućim vrstama bakterija i stvarima koje se danas karakterišu kao "fuj", "prljave" ili "nedopustive". To je verovatno stvorilo i naročitu otpornost organizma , kojoj većina mojih prijatelja iz detinjstva može da zahvali imunost  na kojekakve gripove, zauške, kijavice i boginje. Ali, koliko god istrenirani i čelični bili, u jednom slučaju nije nam bilo spasa- digestivni trakt opterećen prevelikim brojem zelenih ringlova prvo bi počeo da proizvodi čudne i potmule zvuke ( poznate kao "urljanje") da bi zatim sve pozobano krenulo napolje nenormalnom brzinom, ne ostavljajući previše vremena ni za ispunjavanje elementarnih civilazcijskih normi. Iz tog vremena zato potiče i naše upoznavanje sa jednom od prastarih narodnih umotvorina, koje se koriste kada se želi opisati  uzajamna povezanost dveju stvari- slažu se kao zelen ringlov i sraćkalica.

Васил РинговGlavno ringlovsko stecište nalazilo se blizu železničke stanice u našem malom mestu. Drvo koje je uvek rađalo, a, na sreću, bilo jasno izdvojeno od bilo čijeg imanja, svakog proleća bilo bi preopterećno dečurlijom. Nije to bio samo raj za nesmetano ubiranje ( neprskanih i neopranih, fuj!) plodova, nego i pravi mali sociološki fenomen. Zavalimo se  tako dokoni, svako na svoju granu, neko visoko, a neko malo bliže zemlji, pa uz lenje pokrete ruku kojima prinosimo ringlove ustima, prepričavamo najvažnije novosti iz naših života. A one su , iz našeg ugla, bile uvek tako izuzetne i posebne- zašto Brus Li ne voli kada vidi svoju krv, da li su jače nindže ili kauboji, kako se na engleskom kaže "špajz" , i da li postoji reč "andžš". Onda gricnemo još poneki ringlov, pa nastavimo da prebiramo po našim opsesijama- šta će biti sada, kada je umro drug Tito, čiji ćale je plakao a čiji nije kad je bila sahrana na televiziji i da li je naš komšija zaista pobegao u kukuruze , kao što je pričao, kada ga je u centru Beograda iz nekih razloga jurila milicija ( roditelji tog komšije  pojavili su se ponovo krajem 1995. godine na  zaprezi iz starog krajiškog zavičaja, koju su vukle dve konjske snage čudnih imena- Arkan i Ceca) Kada bismo zasitili stomake i malo ulenjili mozgove, uvek bismo se vraćali večnim temama- da li je jači lav ili tigar, da li je naš drugar Gogi zaista video tenkove kako prelaze preko kanala ili je, kao što je to umeo, masno slagao, i da li je Bata Životinja mogao da skine avion jednim hicem iz puške. Tu bismo već polako shavatli da je vreme da se sa ringlova "šljegnemo" i krenemo put nekih novih avantura, kao što je skakanje sa vrha ogromne hrpe načinjene od bala slame ili odlazak do lovačke izvidnice, sa koje se odlično video čenejski aerodorm.

Sem tog glavnog, staničnog ringlova, postojalo je još nekoliko njih, neposredno uz prugu. Oni nisu bili toliko popularni jer je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog stoleća  bilo još uvek dosta vozova i šinobusa, a stabla su bila preblizu šinama i pragovima. Niko nije voleo osećaj cvokotanja zuba uz mrdanje grana ringlova u trenutku dok je ogromni teretni voz prolazio pored praveći svaki put mini-zemljotres . Čak i danas, kada tek poneki voz naiđe  u nedelju dana , dogodi se da slika na televizijskim ekranima počne da se trese i gubi se usled snažnih interferencija. Ringlove pored pruge mogli smo zato da vidimo u izdanju u kojem onaj stanični nikad nismo videli- sa granama koje se, prepune plodova, gipko izvijaju ka zemlji. 

Vrata salašaPostojalo je i nekoliko stabala koja su se nalazila malo dalje, dublje u atarima, na granici sa jednim starim, napuštenim salašem. Do njih su išli samo oni odvažniji, jer je stari salaš bio prilično tajnovito mesto, pogotovo u maštom prebogatim dečjim glavicama. Ako bismo se popeli na vrh najvišeg ringlova, mogli smo, kao na dlanu, da vidimo ceo prostor koji je nekadašnji salaš zauzimao. Nije bilo struje, naravno, đeram je bio blizu kuće, a vrata i prozori su bili skoro sasvim zarasli u travu . Mesto je izgledalo kao da za stanovanje u njemu kiriju plaćaju naizmenično Baba-roga i Drekavac. Jednom smo se odvažili  da mu se približimo- sećam se nekoliko plehanih tanjira ostavljenih na stolu unutar mračne sobe, slupane petrolejske lampe na zidu i plavo-belog jorgana na nečemu što je nekada bilo krevet.  Iz unutrašnjosti nekadašnje štale nešto je lupilo (verovatno mačka ili pacov ili neka sitna živuljka) a mi smo se dali u junački beg, čvrsto stiskajući ono malo preostalih plodova slasnih ringlova  u džepovima.

Najveći deo  tih stabala danas ne postoji. Ako i postoji, ringlovi na njima propadaju, jer nema zainteresovanih za njihov ukus. U eri jagoda i jabuka sa super-pedigreom, posebnih vrsta najrazličitijeg egzotičnog  voća i povrća opranog u četrdeset dve vode , ringlovi su  marginalizovani i sasvim zaboravljeni, pa se dešava da se u letnjim mesecima ispod njih oseća specifični miris alkoholnog vrenja, nastao raspadanjem popadalih plodova. A kažu da se od ringlova pravi sjajna rakija.  Sa druge strane, u navali  imena kao što su Counter Strike , GTA i druge video-igre koje okupiraju dečji ( i ne samo dečji) svet , stari dobri ringlov jednostavno nema šta da traži. Mada, osećaj kada bežite od besnog vlasnika one gomile  slame koju ste načisto rasturili svojim skokovima  jednostavno ne može da se poredi sa najboljom kompjuterskom simulacijom napravljenom zarad izazivanja adrenalinskih udara. Naknadno prepričavanje nezaboravne avanture u miru stabla ringlova neprocenjivo je. Stoga se i danas desi da , baš s proleća, kada se vraćam s posla, prođem pored dva stabla ringlova i rukom , u prolazu, skinem nekoliko zelenih plodova. Uz specifičnu gorčinu od koje trnu zubi, telom se razliju uspomene na ispraćaje u vojsku sa železničke stanice, davno minuli život na čenejskom salašu i jednog velikog makedonskog fudbalera.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471921
ETNA