Dva Uskrsa

Vrednovanje: ONONONONON / 5
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
16. 04. 2009.

Uskrsnja jajaOni koji su, majku ti božju, odrastali u socijalističkoj zajednici urušenoj tokom poslednje decenije XX stoleća, odlično pamte jedan fenomen, u ovo naše slavno doba skoro zaboravljen. Zapravo, ima toga i danas, ali se zove drugačije i dostupno je samo odabranima. Uglavnom nalik jedni drugima, domovi samoupravljača svečano su oživljavali svaki put kada bi u radnoj organizaciji u kojoj je zaposlen jedan od roditelja bio podeljen „višak”.

Nešto novca što bi preteklo od (stvarne ili ne) dobiti preduzeća bivalo bi izdeljeno po zasluzi, radnom mestu i sličnim faktorima. U tranzicionoj Srbiji to se zove „bonus” i ojađeni i obespravljeni radnici ne mogu mu se približiti ni na puškomet, jer je rezervisan za natprirodno sposobne menadžere, PR-ove i ostale trange-frange titule, čiji nosioci uglavnom sami ocenjuju kolikom svotom bi trebalo da se samonagrade.

Uprkos odavno odomaćenoj floskuli da „od viška glava ne boli”, kroz život nailazimo i na situacije koje ovu izreku direktno opovrgavaju. Višak slobodnih radikala, mada to jednom (sve manjem) delu Srbije izgleda i kao društveni, jeste zapravo opasan medicinski problem sa kojim se može suočiti naše telo. U feudalnoj tvorevini organizovanoj tako da se samo provereni stranački kadrovi nemilice uhlebljuju, višak zaposlenih je nešto sa čime se kad-tad moramo junački odmeriti. Višak celulita tera mnoge curice da se bore sa napadima lošeg raspoloženja jer, bože moj, ne liče na one silne lepotice koje nam se smeškaju sa raznih televizijskih ekrana. Višak mozga je hronično oboljenje koje vam garantuje stagnaciju ili nazadak u većini poslova koji su vam na raspolaganju u ljubljenoj nam postojbini. Ipak, ima i nekih „viškova” koji su to samo na prvi pogled.

UkrasiOdlučujući o tome kako da se rabovi božji grupišu, gde da se nasele i na koji način da žive, Svevišnji je bio božanski izdašan kada je oblikovao parče zemlje koje danas zovemo Vojvodinom. To mnoštvo različitosti, taj amalgam stvoren od toliko jedinstvenosti, mogao je, vrlo verovatno, nastati po zapravo jednostavnom scenariju. Kada je Stvoritelju (ili Stvoriteljki, ideja da to bude naglavačke okrenuta Alanis Moriset u onom filmu bila je spektakularna) dosadilo napijanje tela „ambrozijom svetom” na vrhu Olimpa, kada mu se širina Tigrisa i Eufrata učinila dosadnom ili kada je i kanjon reke Kolorado postao ogromna ali jednolična pukotina na Zemljinoj kori – došao je trenutak da se inspiracija potraži negde drugde (da, i bogovi ponekad pate od manjka nadahnuća). Višak vode u davno iščezlom Panonskom moru zauvek se povukao, nekadašnje dno se uzdiglo do današnjih uglavnom osamdesetak metara nadmorske visine (ne računajući nekoliko izuzetaka) i sve je bilo spremno za ono što je usledilo – nepregledna ravnica koja hipnotiše svojim pšeničnim i kukuruznim poljima, dok lavež antologijski odanih pasa tamnih očiju, poznatih kao bujtari, odjekuje iz dvorišta kuća i bliže okoline salaša.

Rečenica „Vojvodina obiluje”, iako gramatički nezaokružena, semantički je savršeno ispravna. Ne mora to uopšte da se odnosi na materijalne vrednosti, jer ima regija u tom smislu neuporedivo bogatijih i finansijski snažnijih. Pre bi se odnosilo na obilje kao sveprisutnu vojvođansku konstantu –  nemoguće je da, u situaciji kada na jednom tako malom prostoru živi toliko različitih naroda, direktnu polzu ne izvuku svi zajedno. Surovim jezikom tržišta, od toliko velike ponude korist imaju apsolutno svi. I to je najveća vojvođanska prednost, ta šarolikost koja vam daje bezbrojne mogućnosti. Šarolikost koja vam približava slobodu na najamanju moguću razdaljinu.

Najbolje se to vidi za prazničnih dana. Kao što turbo pevači i pevačice sa nabudženim usnama i grudima i silnim botoksima nikako ne mogu da se opredele za svoju najdražu pesmu jer su im sve kao deca, tako se ni prosečan Vojvođanin nimalo lako neće odlučiti kako da odgovori na pitanje „da li više volite Božić ili Uskrs”. I jedan i drugi se dobijaju u duplim dozama, s tim što su Božića uvek dva, sa jednakim vremenskim razmakom, dok se ponekad desi da oba Uskrsa stanu u isti dan, pa ponuda bude, samo na prvi pogled, prepolovljena. Uz Božić vrlo često ide i sneg, onaj uporni i razožuravajuće mek, koji za tili čas prekrije atare i učini srndaće i ostalu divljač lakše dostupnom ljudskom oku. Božićna atmosfera kod nas uvek počinje već dvadeset i petog decembra, kada sa jedne temerinske crkve počnu, toržestveno i melodično, da se oglašavaju zvona, da bi se završila dve nedelje kasnije, isto tako opčinjavajućom melodijom sa druge, nekoliko kilometara udaljene bogomolje. Jednu vožnju automobilom pored katoličke crkve, na Badnje veče pre pet godina, zbog nestvarno lepe scene koju sam mogao da vidim kroz stakla i blještavog belila koje su proizvodila snažna svetla i sneg koji je padao kao u Jesenjinovoj pesmi, pamtiću kao viziju Božića upečatljiviju čak i od idiličnih scena koje je, toliko puta do sada, stvorila moćna holivudska industrija.

Ove godine se potrefilo da sam, jedan dan pred katolički Uskrs, a na pravoslavnu Vrbicu, imao tu sreću da dobar deo dana, sem što sam ga proveo u najboljem mogućem društvu, budem i na geografski magičnom mestu. Dolazeći iz pravca Kljajićeva, bespovratno uklješteni u automobilu koji je postao deo neke svadbene kolone i mileo putem, morali smo da radoznalim ženama pored puta mašemo uz obrazloženje da nas one možda prvi put vide, ali da je to zbog toga što smo sa mladine strane. Balast puzeće, ali razdragane kolone skinuli smo sa leđa po ulasku u Sombor. Kada se pomene ovaj, verovatno najlepši, vojvođanski grad, nikoga ne bi iznenadilo da se jednim pogledom na njega skinu i neki drugi, mnogo teži i ozbiljniji tereti. Svojom arhitekturom, starim zgradama čije datume izgradnje nije lako pročitati sa dugih rimskih brojeva na fasadama, svojim toliko puta pomenutim (i opevanim) zelenilom i fijakerima, Sombor vas već na prvi pogled razoružava. Čak i da u njega dođete bilo kog drugog dana, a nekmoli jednog tako posebnog kao što je bila prošla subota. Kolone ljudi u prolasku glavnim šetalištem, vrbine grančice kod jednih, atmosfera svečanog iščekivanja sutrašnjeg velikog praznika kod drugih, jedna markantna crna žena sa trakom u kosi poput karijatide oivičava ceo ambijent i – sunce. Vojvodina u svom najlepšem izdanju.

jajaNedelja, prva od dve uskršnje, uvek počinje istim ritualima. U mom mobilnom telefonu nalaze se brojevi nekih ljudi kojima svake godine čestitam njihove praznike. U slučaju mog prijatelja S, recimo, stvar olakšava prilično striktna forma poznate čestitke – Bajram šerif mubarek olsun. Pošto mađarski jezik nije podržan, a pisanje čestitki bez specifičnih nadrednih znakova i poštovanja pravopisa nema previše smisla, poruke pišem na srpskom, ali tako da vodim računa o tome da se ne ponovim. Nije jednostavno, ali zaista doprinosi stvaranju još svečanije atmosfere. Ponedeljak je posebno zanimljiv – među mojim komšijama, temerinskim Madžarima (ne znam da li to važi i kod drugih vojvođanskim Mađara, vrlo je mogućno da važi) vlada jedan vrlo zanimljiv običaj – muškarci na drugi dan Uskrsa sa sobom nose parfeme i slične mirisne hemijske tvorevine da bi ih upotrebili tako što će njima da poprskaju žene. Konkretna korist po poprskanu, velidu običaji, sem što se tog dana oseća kao deo izloga parfimerije, jeste da bi tih nekoliko kapljica koje padnu na nju trebalo da joj donesu radost i uspeh tokom cele predstojeće godine.

Tek što se jedan praznik primiri i mine, nastupa drugi. Ponovo će biti svečano, dečurlija će juriti ka poljani na kojoj se održava uskršnji turnir u fudbalu pazeći da ne polupaju neko od mnoštva jaja kojima su natankovali svoje rance. Crkvenjak će se boriti da ukroti moćna zvona na crkvi, dok će kroz vazduh ploviti najprimamljiviji mirisi jela svih vrsta. Svi će biti kod kuće, neki na okupu posle mnogo vremena. I nije ovde već odavno važno da li ste vernik ili ne, šta mislite o crkvama i njihovom (ne)mešanju u svakodnevne stvari, konzervativnim politikama i slično. Ono što je ovde od suštinskog značaja jeste ta dvojakost, neodvojivi dualizam koji je od nekadašnjig rackih šizmatika i povlašćenih ugarskih građana stvorio narode koji toliko dugo, jedni pored drugih, neguju svoje posebnosti. Kada to imate pred sobom celog života, kada različitosti doživljavate kao ogromnu prednost i kada im se istinski radujete, vi ste na dobrom putu da postanete autentični Vojvođanin. A to nije nimalo sitna privilegija.

izvor: e-novine

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471890
ETNA