Početna stranica arrow Betoven na uvce arrow Didaktički rekvijem

Didaktički rekvijem

Vrednovanje: ONONONONOFF / 11
Loše Najbolje 
Autor Sanja Mrazovac
27. 03. 2009.

Ili

Kako je kompilacija  prastarih i ultramodernih srpskih obrazaca ponašanja ušla u školske klupe na velika vrata

Didaktika Podugačak naslov, no tema veoma kompleksna, u skladu sa dimenzijama rečenice ispisane u zaglavlju.  Inspirisana dugogodišnjim, svakodnevnim i višečasovnim boravkom u osveštanim prostorijama škole, gde našu dečicu učimo mudrostima,  dajemo krila obećavajućim primercima (prema našem subjektivnom stavu), a bogami i potkresujemo mnogima - što se vremenom obično ispostavi kao neuspeo pokušaj. Pitanje koje sledi je: zašto neuspeo pokušaj, kada imamo tako dobar gradivni materijal?

Zamislite sada jednog nemislećeg dvanaestogodišnjaka sa prvim naznakama puberteta, moždane mase kao sunđer koji apsorbuje sve (čitajte: apsolutno i nepogrešivo SVE) što mu nudi prebogato okruženje. Izračunajte  na prste obe ruke koliko procenata sreće će imati taj dečak da dopadne koliko-toliko solidnih šaka, da bi se od te sunđeraste mase oblikovalo samostalno misleće biće, budući originalni stvaralac ideje! Situacija obično nije nimalo srećna, te naš bubuljičavko upada u 12 do 15 pari šaka različitog profila, uz dodatak širokih roditeljskih radničkih ruku, pa i sitnih drugarskih šačica, agresivnih i navalentnih šaka medija i vodećih trendova. Sigurno uklješten, dečko teško da ima izbora.

Rezultat je ponižavajući i poražavajući. Prvo što uočavamo prilikom susreta „eyes to eyes“ sa junakom naše priče je, naravno, njegov orni način iskazivanja sopstvenog mišljenja, bolje reći potreba. Obično su to krici i urlici, jer se tako najbolje čujemo i svakako ostavljamo najjači utisak. Začuđujuće da niko još detetu nije pojasnio i kakav utisak?! Budimo, stoga, u startu dovoljno hrabri i surovi, te „very calmly“ upotrebimo ravnim tonom nekoliko prideva: divljački, mentalno nedozreli, niskointeligentni... Dete ostaje zbunjeno jer sigurno zna da je tu tehniku usvojilo od mnogih autoriteta i čeličnih pesnica. Nikad mi neće biti jasno zašto su novim naraštajima takvi ljudi idoli. Moja generacija preferirala je neke tihe osobenjake, čudake i daleko fleksibilnije, a opet originalnije likove. No,  otom-potom, vremena se menjaju.

Nastavnice, nastavniceAko vaši predevi i urode plodom, sledeće sa čime se možete sresti je zasigurno način, sad već kultivisanog deteta, javljanja za reč. Ume li iko da objasni tom detetu (gde je nastao propust?!) zašto se već toliko vremena i vremena unatrag deca u školi javljaju da postave mudro osmišljeno pitanje podizanjem dva prsta! Objašnjavate podrobno detetu pojam simbola, pa simboliku slova V, pominjući mrtvu reč VOX koja sasvim odgovara potrebi razmatranog trenutka, neke tamo Latine (uz propratno pitanje jesu li oni bili ustaše ili četnici) itd itd. Pitate dete, i dobijate samo blago šaren pogled kao odgovor, da objasni značenje svoja tri do bola zategnuta i raskrečena prstića, napadno isturene grudne kosti, nakon čega obično usledi piskavo pitanje: “Mogu u ve-cu?“ ili „Mogu da izduvam nos?“

Teško da nastavljamo da odgonetamo sve te asocijacije, te ih obično blago ignorišemo. No, mnogi ih već dugo dočekuju sa aplauzom. Otuda detetu toliko zanosa i ponosa dok se javlja za reč, dakle! Mnogi u tome činu vide da dečko ima potencijala, visoko razvijenu nacionalnu svest, što naravno treba još prihranjivati, zalivati, pa kad poraste rasplamsati i raspaliti! Nakon ove debate, već poprilično iznervirani, možete uleteti u zamku tipa diskusija sa maloletnikom na temu film, muzika, literatura. Ukoliko ne volite Ivkovu slavu, Zonu Zamfirovu, serije ranga Ranjeni or'o, ukoliko slušate isključivo rok, džez ili bluz, a nikad ili skoro nikad ruske narodske pesme, Krstićevu i Teofiloviće ili ponajbolje bi bilo domaći folk, ukoliko čitate Ničea, Ujevića, Krležu, ne daj Bože Bukovskog, a ne isključivo Desanku, Trifunovića, MBM (istom se ne oduševljavate po književnim večerima i sajmovima knjiga) ili Isidoru, e, zasigurno se nećete zadržati na listi poželjnih ni kod dece, a ni kod kolega.

Iz jednog sasvim nezvaničnog razgovora slučajno doznah da se u nekoj tamo školskoj ustanovi (srednjoškolskoj, da naglasim - deca daleko zrelija i razumnija!) omrznuti profesor usudio da bude ateista (?!) i još da nosi i martinke! Više nego dovoljni razlozi za prezir, dovoljno je ostati na površini problema, u dubini nema potrebe ni zadirati! Pravo na privatnost mu se ukida, sloboda mišljenja i delanja takođe. Da bi se oprao od nečistih sila, vratio malo poštovanja u očima onih koje uči i koji ga složno prezreše, te da bi se vratio na belu listu, mora da se podvrgavao svakodnevnom ispiranju usta svetom vodicom, bar jedno tromesečje, neizbežnom  prisustvu svetim crkvenim ritualima, strogom postu na vodi, a martinke je sigurno zamenio opancima. I sam je uvideo da deluju tako fašistički.

Skrenuh sa teme, vratimo se natrag. Dakle, vaš umetnički izbor može skupo da vas košta ugleda koji uživate u očima našeg razmatranog dečaka od 12 godina. No, ukusi nisu za raspravu, ali pismo naše maternje svakako jeste. Ne daj Bože da upotrebite u nekom univerzalnom obeležavanju elemenata tamo nečega, latinična slova- C, H i slično. Naravno da će biti pročitani kao S i N, a vi ćete biti izloženi podozrivim pogledima, ponovo šarenim, tridesetak pari očiju. No, mladi su, ne znaju šta čine. Ima tih slučajeva i kod viših uzrasta kvalitetno obrazovanih jedinki, tipa radnika visokoškolskih ustanova, što krenuše put Istoka i Zapada da šire rezultate svojih naučnih dostignuća. Sa kvalitetno urađenim prezentacijama, kako drugačije nego na ćiriličnom pismu. Svet ih je naravno sve razumeo, grafikone naročito. Idealna muzička podloga za prezentovani sadržaj, šteta što je zaboraviše poneti, davni hitić strane grupe Film-Neprilagođen. No, ova slika je rekla više od milion reči, verujte mi. Ko da domaćem čoveku objasni da je žute rase bezbroj puta više nego ove šake po zemlji Srbiji, pa da ipak poštuju postignuće bivše imperijalističke sile V.B. u smislu dominacije engleskog jezika širom sveta, dokle god su sezale bivše kolonije, barem kad izlaze iz okvira svog govornog područja. 

TablaOpet izgubih nit, rasejani prosvetni radnik. Pre kraja časa sigurno ćete dobiti pitanje da li ste bili na tom i tom humanitarnom koncertu izvorne grupe „Prst u svoje uvo, pa udri po tuđim ušima!“ (što provereno nema ništa zajedničko sa vrstom muzike „etno“). Razumno odgovorite klimanjem glave na dole, sa bolećivim pogledom, suzicom u oko, i odrecitujte koji stih iz Plave grobnice ili nekog guslarskog hita đe sve Turke poklasmo, a ranjeni junak probode si grudi sabljom kad viđe svojih dvoje poginulijeh. Ukoliko glavom krivo zanjišete, to bi vas moglo koštati felni, brisača ili nečeg, pomeri se s mesta, skupljeg od 100 „jevreja“. Potom, poželjno je dati deci i kakvo zaduženje pre kraja časa, npr. panoi su zgodna stvar, pa da štogod izlepe slikama neke naše istaknute ličnosti. Teslu zaboravite, on je prodana duša, a i ne zna se sigurno je l’ vredan poštovanja, ipak se petljao sa tamo nekim Mačekom, rođen među Hrvatima...bolje ga se manuti. Ličani su to, pogledajte samo tog izroda Radeta! Karađorđe je ipak idealan za  lepljenja i seckanja. O njegovoj veličini dovoljno govori sama činjenica da rođenome ocu na oči svoje odrubio glavu (zaboravih kome još iz uže familije, ovaj podatak mi je bio više nego dovoljan). A pogledajte današnja vremena, ti kompjuteri što zaglupljuju decu (mora da nam je i veš-mašina već dovoljno jada nanela, o perilici za suđe da ne govorim), te igrice od kojih deca lude i sve su agresivnija, seku testerama roditelje svoje, sve je to nama Amerika dala da nam zatre naciju. Čudno da nas deca još nisu pitala koju je igricu Đorđe igrao i je l’ nosio Motorolu ili Nokiu. Obrenoviće bolje preskočiti. Izdajnici čisti, zemlju rasturili. Kad sve Turke nisu poklali nisu trebali ni kulturno da nam ih skinu sa vrata. Gde im je ponos samo bio? Usuditi se pričati sa svetom, otvoriti se tim zlotvorima. Porediti se sa njima. Zar nije dostojanstvenije sve ignorisati, i baš ti je lepo. Ne postoje ni bolji ni gori, uvek si najbolji.

Kraj časa. Mislim da mi već zvoni u glavi. Klinac odvrišta i odurlika kući. Usput će se malo pobiti, onako drugarski. Kroz hodnik miris znoja i prljavih „ve-ci“, sočne psovke i halapljivo gutanje užine, i pre i posle ama baš svakog časa. Grand hitovi probijaju sa bubica telefona i plejera (a kako i ne bi kad to mnogi što ih uče takođe slušaju i nikad nisu čuli za imena kao što su Robert Plant, Mark Knopfler i slično). Zatvaram svoje kapije, ispljunem pokoju predoziranu kritiku u tih par koraka do parkinga, tek da se malo rasteretim od frustracije. Ostavljam celu situaciju. Tonem u sumrak ovog dana. Sizif je svoj kamen barem popeo do određene visine, pa ako se i skotrlja nazad, barem je sekund uspeha doživeo. Moje kamenje se kreće samo ka dubokoj provaliji i gazi me svaki dan sve više i više.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471868
ETNA