Čaruga

Vrednovanje: ONONONONON / 24
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
24. 09. 2012.

Čaruga vitla pištoljemNapisana pre 33 godine, priča  inspirisana životom poznatog odmetnika od zakona i reformatora slavonskog socijalnog miljea, drama „Čaruga“ Ivana Kušana poslužila je kao polazište za igrani film Rajka Grlića. Etiketa „Made in SFRJ“ okačena je tada gotovo poslednji put na neki film,  a Grlić je pred publiku izašao  donekle pritisnut  uspehom i neporecivim umetničkim kvalitetom nekih svojih ranijih ostvarenja, poput, pre svih „U raljama života“ i „Za sreću je potrebno troje“.  Scenario je zajednčki poduhvat Kušana i Grlića, a maestralna režija, jedan od onih zvezdanih trenutaka u životu koji mnogi od nas nikada ne dožive, delo je, naravno, samog Grlića.

Stvarni život Jove Stanisavljevića Čaruge, slavonske varijante   mnogo poznatijeg šervudskog srednjevekovnog  junaka, ne razlikuje se mnogo od priče ispričane u filmu. Iz današnje perspektive, kada  četrdesetogodišnjaci nerado napuštaju mir porodične kuće i ljudi ne doživljavaju  previše uzbudljivih trenutaka sem u virtualnom svetu sajber poznanstava i video-igara, izgleda neverovatno koliko je stvari za svega 27 godina uspeo da uradi najčuveniji slavonski desperados. U filmu ne vidimo ono što za glavni tok radnje nije previše bitno, ali za samog Čarugu svakako jeste bilo- kako mu je, još kao dečaku, umrla majka, kako je pobegao od kuće ne složivši se previše sa očevim izborom nove partnerke, te kako je, kao sedamnaestogodišnjak, mobilisan početkom Prvog svetskog rata. Sve ostalo se, uglavnom, vidi.


Valjda zbog toga što se mulj slavonske ravnice nimalo ne razlikuje od teških jesenih isparenja vojvođanskih polja, atmosfera u filmu „Čaruga“ mi je od prvog gledanja bila nestvarna, a opet  gotovo domaća. Kao da  sam gledao scenografiju i eksterijere kakvi su postojali u mojoj glavi još dok sam se , kao malo dete, petljao po uzanim prolazima između dva velika polja trske ili u sebi sav drhteći pokušavao da prođem kroz ogromnu duž kukuruznog polja, plašeći se da ću izaći tek tamo negde kod Kisača ili, ako budem imao sreće, na Čeneju. A i šume, iste takve kao i u Slavoniji, bile su mi ispred nosa - malo pružimo korak i eto nas već na Fruškoj gori, koja mi je vazda  izgledala kao mesto na kojem bi mogli da se kriju svakakvi razbojnici (kad sam odrastao, najgori razbojnici su na njoj vežbali pucanje i sahranjivali ljude u kreču, ali to je već neka sasvim druga, olovna i jeziva priča). Pre no što se uđe u Vrbas iz pravca Bačkog Dobrog Polja, pređe se preko kanala na mestu koje neodoljivo podseća na ono  na kojem su Mali i Čaruga prešli preko vode neposredno po Čaruginom povratku u rodno selo.

Čaruga je junak kojem bi se teško mogao pripisati bilo kakav idealizam. Nije da ne pokušava, ali se sam odaje definišući šta je cilj njegove pobune protiv predratnog gazde, kojeg je ubio u srdžbi izazvanoj prečestim gazdinim približavanjem „Mandinoj branjevini“. Vitlajući puškom, uz poneko ne previše oduševljeno odobravanje okupljene sirotinje, Čaruga poručuje:

Sad više nema bogatih i siromašnih. Jok. Ima da svi budu siromašni. Naime, jednaci. K'o u Rusiji. Vidio ja!

Hitro se snašavši neposredno po smrti nemilosrdnog revolucionarnog vođa, Crvenog Bože, Čaruga preuzima „Društvo gorskih tića“ i odmah uspostavlja sasvim nova pravila ponašanja, koja najbolje definiše tić koji je Čaruginim avanzovanjem najviše profitirao, Krmpota:

Mo'š prašit, mo'š prčit, to je vođa po mom ćefu!

Krmpotina glavna briga, kroz ceo film, jeste da se , po bilo koju cenu dočepa kakvog ženskog čeljadeta. Na preza čak ni od toga da se, kada se za to ukaže prilika, približi i Čaruginoj konkubini lično. Prilikom svakog upada ili pljačke Krmpota nepogrešivo pronalazi svoj plen i odmah se  na njega  ustremljuje. Ne libi se ni da nastupi  posle vođa Gorskih tića, prilikom pljačke bogatog slavonskog gazde (ratnog profitera i cinkaroša, kojeg Čaruga prekoreva rečim „Nepošteno si zarađivao u ratu, došlo vreme da se vraćadu prljave pare, oteto prokleto“), kojeg muče na bilijarskom stolu, dok njegova užasnuta žena sve vreme ponavlja „Samo mi nemojte dušu uzet', samo mi dušu ostavite“. Prilikom pokušaja pobune teoretičarsko - revolucionarnog ogranka Gorskih tića, tokom Čaruginog diktiranja  pisma „Hrvatskom listu“ dok se bori sa strasnim  naletima svoje ljubavnice, teoretičari ostaju bez glave na ramenima a Čaruga odmah pokazuje da se, bez obzira na vreme, sistem ili okolnosti, vođi ne razlikuju međusobno baš previše. Prvo se služi jeftinom demagogijom:

Ova su nas dva pokojnika malo uzdrmali, nije da nisu, ali mi znamo da nismo izdali revoluciju. Sad nas je manje, al' smo snažniji, kako da kažem, tako reći - jači!

Odmah posle toga, manirom bilo kog komunističko-miloševićevsko-tranzicionog direktora, na Krmpotino jasno i nedvosmisleno pitanje ("Čaruga, o'š ti meni dat' malo Mande?") odgovara krajnje neodređeno i neuverljivo, sa namerom da ne kaže ništa (kao kad od direktora državne firme tražite da vam pokrije putne troškove a on vam kaže - biće goriva) :

Sve će biti u redu moj Krmpota“.

Svet razbojnika, odmetnika, lažnih revolucionara i do guše korumpiranih žandara i državnih činovnika u Čarugi  ima i svoje naličje. Mnogi od njih još uvek kriju veliko dete u sebi, pa tako motiv džepnog sata koji svira vreba iz prikrajka kroz ceo film. Njime je fasciniran i Čaruga, i žandar koji mu sat oduzima i poručnik Gile. Mali sve vreme pokušava da dođe do morske ribe, i kao što Krmpota pogledom traži osobu suprotnog pola gde god se našao, Mali  ne gubi vreme da bi upitao one koje pljačkaju imaju li ribu, i ako je imaju, da li je morska. Njegovu najveću želju ispunjava Čaruga, neposredno pred smrt, naručivši obrok sa morskom ribom kao  predsmrtnu  želju za svog vernog posilnog. Jedući te svoje poslednje  zalogaje baš kao da su mu poslednji, nasmejan i ozarenog lica, netom ispunivši svoju najveću želju, Mali u smrt gleda očima najspokojnijeg  budističkog gurua.

SvilenaCentralni predmet žudnje , veći čak i od fascinacije Malog morskom ribom, jeste ona „što je došla kod bate Šlezingera“ i „za koju velidu da je luda“. Opsednuta  ženskarošem Uljanovim („kažu da ima bar trideset žena“) i daleka i nedostižna u svetu svojih fikcija, Svilena je predmet ogromne želje  dva glavna protivnika u filmu- žandara Gileta i Čaruge.  Još pamtim jedan odlazak u bioskop sredinom devedesetih, dok je novosadska „Arena“ još  služila za filmske projekcije. Oni koji su za to  nadležni priredili su nam višednevni praznik pod nazivom „Povratak u bioskop“. Cena ulaznice za film je bila simbolična - ili jedan ili dva dinara (jedna nemačka marka u to vreme, što odgovara vrednosti današnje novčanice sa Stevanom Stojanovićem, ali ne golmanom, no onim slavnim muzičarem iz Negotina). Na toj reviji mogli su se videti  domaći filmovi koje mnogi od nas nikada nisu imali priliku da vide na velikom platnu. Na projekciji „Čaruge“ atmosfera je bila kao da je „velika soba primila pet hiljada ljudi sa dignutim čašama“. Pivskim čašama. Ogroman suficit muškog roda u sali (velik koliko i damski  na „Čarlstonu za Ognjenku“, mnogo godina kasnije), neprekidna galama i  šuškanje, te nesumnjiv višak testosterona proizveli su atmosferu koja  je, ako se gleda iz ugla političke korektnosti ili rodne ravnopravnosti bila daleko od uobičajene i podnošljive. Uprkos ogromnom naporu da se ne izgubi strpljenje zbog parališućeg  žagora, u trenucima kada bi se on primirio, dalo se naslutiti da u publici ipak sede gledaoci koji su film prostudirali uzduž i popreko. Najveće tišina zavladala je pred scenu u kojoj je Gile, sa sve cvećem u rukama, poljubio vrata odaja nedostižne tajantvene žene, skinuo kapu, prošao rukom kroz nepostojeću kosu i izgovorio onu čuvenu rečenicu:

Kako bih ja to jeb'o...

GileAplauz koji je usledio dao bi se uporediti samo sa aplauzima kakve sanjaju naši političari, poznati po odsustvu talenta za skupove pretežno javne prirode koji iziskuju dobre oratorske sposobnosti, za šta je opet potrebno i solidno obrazovanje i bog te pita koliko još nedostižnih stvari. Polovina gledalaca je ustala i snažno i dugo , u stilu leva ruka  ozdo desna ozgo, pokazivala svoju facinaciju scenom , dok su oni koji su sedeli ili zviždali ili podvriskivali- tada još nije bila patentirana taktika lupanja nogama po podu a nije bilo ni mobilnih telefona da upotpune spektar audio-efekata. Bio je to vrhunac te projekcije- nije da se publika nije trudila do kraja filma na nekim drugim  scenama, ali je Giletova rečenica bila propraćena najvećim izlivom galame.

Napravivši od sebe vernu repliku nedosanjanog vođa Oktobarske revolucije, Čaruga uspeva da se približi Svilenoj makar na trenutak. Dobro, scena jeste malo neobična i , kao i većina ljubavnih scena u domaćim filmovima neprirodno gruba, ali bi Čarugin recept rado preuzeo mnogi muškarac, jer garantuje veliki uspeh uz minimum truda - snažno uzbudite partnerku  nečijim oponašanjem, bez previše truda je dovedete do vrhunca, lupite nekoliko puta glavom o klavir, izgovorite karakterističan tekst („Kraljice moja nebeska“) , okrenete se u stranu i odmah pripalite jedan cigar. Ništa lakše. Svilena je ipak od drugačijeg materijala sazdana, pa do kraja filma neprestano beži i Čarugi i trgovcu Drezgiću. Kao i Čaruga, ni Gile ne uspeva da je izbije iz glave, pa neporedno pre Čaruginog odlaska na gubilište, u momentu kada valjda postoji mnogo važnijih tema, pita Čarugu, prilično indiskretno (blago rečeno) da li je imao nešto sa Svilenom (ok, Gile to nije baš tako rekao, setićemo se). Čaruga u poslednjim trenucima života pokazuje veliku dozu džentlmenstva i na Giletovo pitanje odgovara negativno. Svilena ostaje prozračna i tanana, namsejana u svojoj opsesivnoj fiksaciji na revoluciju, nameštajući rukom objektiv foto-aparata, taman na vreme da zabeleži trenutak kada Čaruga/Drezgić, smejući se u brk sopstvenim dželatima , izgovara poslednje ovozemaljske reči:

Zbogom narode, Čaruga putuje...

Zbogom, narode Jovo Stanisavljević zaustavljen je u trenutku kada nije imao ni 30 godina. Nema smisla postavljati pitanje koliko bi pičvajza napravio da je poživeo duže, jer ljudi poput njega teško prebacuju četrdesetu. Nema smisla ni paralela sa još nekim poznatim ličnostima koje su svet napustile u dvadeset osmoj godini - Jimi Hendrix, Kurt Cobain, Janis Joplin ili Morisonu Džime.  Smisleno je ponajpre isticanje da je Rajko Grlić u priči o slavonskom desperadosu prepoznao odličan materijal za odličan film. „Čaruga“ je upravo to- maestralno delo filmske umetnosti, koje bi, da u svetu pokretnih slika  važe zakoni kao u našoj sivoj i čemernoj administraciji, ove godine moglo od neke nervozne tete na šalteru da zatraži ličnu kartu/osobnu iskaznicu. Filmčina na početku punoletstva i sa vrlo dugim zagarantovanim životnim vekom.

Tekst objavljen 18.februara 2009.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2602852
ETNA