ПРИЧЕ ИЗ КАЗАНИЦЕ /призренско-тимочки дијалект/
1.
Станојко из Белу земљу је бија швалер. Живеја је с' с Босиљку из Душевик. Она без мужа, удовица, он, жењен. Тој неје била тајна, и његови су знали. Душа ваља, неје малтретираја породицу. А и за други неје бија рђав човек. Изодадоше му се ћерке, фала Богу. Опреми ги с'с мираз, к'ко треба и како ваља. Право да ви кажем и Босиљку је припомогја. Одзида ву кућицу да има куде да седи. Кад си уме човек. Тој све неје битно , него кад беше залегаја, а тој ми је причаја Велимир, брат на његову жену Милунку. Гледале су га и жена и ћерке Несу му замерале млого због прошлос. Било што било. К'д, једно јутро, вика он Милунку. Она улегла куде њега. И, он, које ће ву рекне, него да гу замоли , да иде и да вика Босиљку да дође да се опросте. Она погледала жена, неје ву све једно, ал које ће. Преобуче се, па пут под ноге. К'д дошла испред кућу, јед'н памет ву викаја да се окрене и да се врне. Други, можда му је тој последњо, од Бога греота. Викала гу. Овај се одма спремила и пошле. Уз пут несу причале. Ћутале и с'м се поглећкувале. К'д дошле дома , Милунка улегла у собу куде је бија Станојко и сапштила му да је дошла Босиљка. Онд'к, Станојко наредија да сви излегнев из собу да остане с'м Босиљка. Она пришла поред њега. Седнула на кревет. Он ву узеја руку, помиловаја гу, нешто тио изустија, с'мо је она могла да чује, и испуштија душу. Босиљка излегла из собу и рекла: Опростимо се.
2.
Лека и Радисав су рођена браћа . Живели су у заједницу све док се не направи онај несрећа око поделбину. Једна кућа, једно огњиште, и ништа им неје фалило. Слагали су се. Лека је бија , такорећи, главни. Куде њега су биле паре. Он је располагаја с'с њима. Радисав , у оној време беше јак човек, муж! Ништа му се неје отимало, ал ваља душа, малко на приглупчак. Жене се млого несу мешале у њиову работу, а не су ни смеле. Куј ги је њима питуваја. Оне су биле туј да спреме руч'к, да намирив стоку, и да гледав децу. Међутим, к'д пристигоше деца и од једногаљ и од другога поче да се мења ситуација. Овија Лекини си побоље купујешев за обукување. Идешев и на ескурзије. А, на Радисава, онакој, ко и он, врзани, утуцани, несу се млого истицали. Што вика народ: „Ћутив, ал не знаш које ти мисле“. Јавила се туј и завиднос. Кљуцали су мозак на Радисава. Колко да су стуцани, приметили су да неје нешто у ред. Такој, Радисав једно вече предложија на Леку да се поделе. Њему неје баш било право, јел знаје какво ће све изгуби у туј делидбу, мислим на „положај“ куј је имаја. Међутим, приватија он , и , договорили се да у суботу и недељу заврше туј работу-делидбу. И убаво се изделили. Ал, кад дошли до оној њивче у Јасике, е, тд му Радисав предложија на Леку, ако мож' да си остане његово пошто га жена донела у мираз, тој ву је мајковина. Лека не тејаја да пристане, узеја матику да набије камен, овај му гу изотне, и с онуј матику удари га у главу и сместа га обали на земњу. Неје ни бија свесан које је уработија. Кад видеја ситуацију, надаја плакање и викање по синор. Људи се сабрали. Он легнуја на Лекине груди , јеца и вика „Брате, дигни се, па поново ти командуј“. Ал' беше касно за дизање. И , одлежа си Радисав десет године у робију. По тој , нема млого, он јадан умре. Неје му било више од педесе године.