Početna stranica arrow Betoven na uvce arrow Inspektor Maček i policajac Rajko

Inspektor Maček i policajac Rajko

Vrednovanje: ONONONONON / 2
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
10. 11. 2017.


macek i rajko

Onima koji su za The Books of knjige (TBOK)  čuli pre 15 i više godina ne bi trebalo posebno predstavljati skupinu duhovitih Cetinjana. Svojim stvaralaštvom vremenom su okupili malu, ali prilično lojalnu grupu poštovalaca, dobro obaveštenih o svemu što su TBOK  radili. Osim bavljenja muzikom, snimanja radijskih emisija i televizijskih skečeva, TBOK su, ima tome već 5 godina, snimili   i pilot epizodu nesuđene TV serije “Slučajevi pravde”. U Srbiji je ovaj uradak emitovan na TV Prva i desilo se ono što se moglo očekivati - materijal je bio toliko jedinstven, duhovit, zabavan i drugačiji od svega što domaće televizije emituju da je bio osuđen na neuspeh. Lobotomiranoj publici, sviknutoj na pustoš turskih i inih serija, humor sjajnih Cetinjana bio je odveć dalek i stran, pa je TV projekat “Slučajevi pravde” ostao na samo jednoj epizodi. Srećom, kreativni Cetinjani nisu izgubili veru u svoje sposobnosti pa su se, pet godina nakon televizijske premijere, “Slučajevi pravde”  pojavili na velikim platnima širom nekadašnje Jugoslavije, u formi igranog,
celovečernjeg filma.

Za one koji film tek nameravaju odgledati - nemajte straha, neće biti prepričan. Utisak nakon prvog gledanja (a biće ih još, sigurno) pomalo je pomešan. Ostvarenje  obiluje neobičnim, tipičnim  TBOK situacijama. U tim kadrovima, on je najbolji. Paradoks, čak i groteska, dovedeni su tada do nivoa apsurda, a to je teren na kojem Gajo, Popaj, Goran i Zonjo najbolje funkcionišu. Budući da je 90 minuta relativno dug vremenski period, ima u filmu i slabih tačaka. Ovo se odnosi na scene u kojima dijalozi skliznu u profano, ponekad čak i prizemno, prostačko. Srećom, ovih momenata nema previše, pa ne ugrožavaju konačni utisak, koji mora biti pozitivan, makar iz dva razloga:


  • “Slučajevi pravde” su film  neuporediv sa drugim kinematografskim ostvarenjima u kojima se govori srbohrvaščinom i svim njenim derivatima. Postjugoslovenska scena, u drugoj deceniji XXI stoleća, ima blistavih momenata, ali i žestokih promašaja (ovog drugog možda i više, nažalost). Parodirajući, zalazeći u sferu fantastičnog, ali ne napuštajući osnovnu ironijsku nit, “Slučajevi pravde” utabavju stazu kojom se neće ići suviše često.

  • Uz sve zamerke, od kojih je najosnovanija ona o povremenom rastezanju radnje (valjda zbog dužine filmskog formata) i žanrovskim lutanjima, “Slučajevima pravde” se ni u kom slučaju ne može osporiti duhovitost. Možda je malo nezahvalno reći tako nešto, ali baš je istinska duhovitost sastojak koji očajnički fali pomenutoj postjugoslovenskoj kinematografiji. Hinjenih i mediokrotetskih pokušaja duhovitosti imate koliko hoćete, a neki od njih završe se tako što budu pretočeni u TV seriije od nekoliko desetina jalovih epizoda (“to narod voli”, šta ćete). TBOK uspevaju, svojim prepoznatljivim manirom, iz crnogorskog govora izvući blistave primere urnebesne duhovitosti. Može biti da su najtvrdokorniji fanovi očekivali i više, ali je i ovo što smo dobili sasvim dovoljno.


Najdragocenije scene u filmu (kao što su bile i u pilot epizodi) jesu dijalozi “legendarnog” inspektora Mačeka i njegovog podređenog, policajca Rajka. Može biti da to i nije bila primarna namera autora, ali je likom Rajka napravljen vrhunski omaž Šijanovom lovcu iz “Ko to tamo peva” (igra ga Taško Načić), s tim što su TBOK  otišli mnogo dalje, prikazujući Rajka kao potencijalnog kanibala ali i ljubimca svega što se može kao riba polsužiti (uključujući i miševe). Inspektora Mačeka, sa druge strane, progone ogromni zečevi, pa je u dijaloge ove dvojice protagonista utkano malo više besmislenosti i koještarija, ali se to nekako uklapa u likove.


Sporedni junaci  “Slučajeva pravde” su zasebna tema - tako živopisne likove nismo videli još od Žilnikovih filmova iz osamdesetih. Ima tu i afirmisanih, sjajnih glumaca (Nebojša Glogovac), poznatih TV lica (Zenit Đozić, Zoran Kesić), ali i neverovatnih naturščika, koji “Slučajevima pravde” daju  životnu sirovost na najbolji, žilnikovski način. Nikola Pejaković, u ulozi glavnog negativca, standardno je dobar (čovek ima potencijal da skoro svaka njegova replika, ako se dovoljno forsira, može postati kultna).


U svim onim apsurdnim situacijama, preplitanjima burleske i vodvilja, ne treba zaboraviti na još jednu važnu dimenziju “Slučajeva pravde” - odličnu satiru. Bilo da se radi o sveštenstvu, policiji ili državnoj upravi, svi su dobili zasluženu pažnju i prikazani na način koji, na našu veliku žalost, ima dosta veze sa realnošću.

“Slučajevi pravde” nisu remek-delo. Nisu ni jedan od “onih” filmova, sposobnih da nagoveste značajne promene u filmskom stvaralaštvu. Sa zanatske strane, moglo bi se naći ponešto zamerki. Radnja je povremeno prespora, neke scene su blede i neubedljive. Brojni fanovi pilot epizode možda su pomalo i razočarani, jer su od filma očekivali više. Pobrojanom unatoč, ipak se radi o filmu koji zavređuje pažnju i koji će nam u amanet ostaviti sjajne (crnogorske) verbalne razmene, prepoznatljivu duhovitost, odličnu raspodelu uloga, nadrealni ambijent  i neobične skečeve, koji se mogu posmatrati i kao zasebne celine, unutar filma.  Ostaviće nam “Slučajevi pravde” i jedan od najluđih filmskih parova, inspektor Maček - policajac Rajko.  I strah od zečeva i fascinaciju miševima pride.

Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2711853
ETNA