Početna stranica arrow Srećno, Kekec arrow Vojvođanin u Njujorku

Vojvođanin u Njujorku

Vrednovanje: ONONONONON / 29
Loše Najbolje 
Autor Zdravko Če Petrović
15. 02. 2009.

New YorkU početku beše viza.

Potom strah od odbijanja, možda bezrazložan, ali jednako svojstven nama sa Brdovitog Balkana, željnim da se od slasti evroatlantskih integracija ovajdimo pre šezdesete. Stoga neupućeni poput mene, kada se pređe prag američke ambasade, sa izvesnim podozrenjem gledaju na ljubaznost i ekspeditivnost zaposlenih, i sa nevericom, prikrivajući zbunjenost, zveraju u vizu koja im garantuje pravo ulaska u SAD u naredne tri godine. Još uvek se to shvata, nažalost, kao privilegija retkih srećnika - otići „preko bare“, kretati se tamo „kud se tuđin kreće“, a da je, pritom, sve to samo zadovoljstva radi, a ne pukog gasterbajtovanja.

ManhattanSa koliko god jakim predubeđenjem krenemo put Njujorka, uvereni da o „gradu koji nikada ne spava“ znamo dovoljno, poučeni, ako ničim drugim, a ono neizbežnim kadrovima Menhetna iz popularnih serija i blokbastera, kao i neretkim senzacionalističkim vestima o pretnjama o njegovom neminovnom krahu, Njujork iznenađuje energijom mnogomilionskog grada, prijatnom vedrinom koja se očitava na licima prolaznika, a posebno silinom koja izbija iz monumentalnosti urbane arhitekture. Još više, Njujork iznenađuje svojom jednostavnošću. I letimičan pogled na mapu grada ohrabriće vas u pomisli da Menhetnom prokrstarite pešačeći.

Yellow cabSrednjebrzim bačvanskim hodom može se obići Menhetn za tri dana. Ne biste umnogome pogrešili ni ukoliko biste uzeli jedan od 13 000 njujorških taksija1 i grad posmatrali iz žutih fordova kojih je na ulicama Menhetna toliko da vam se čini da sindikalno štrajkuju. No, takvo izvirivanje iz taksija moglo bi prouzrokovati ušinuće budući da neboderi u ovom gradu u potpunosti opravdavaju svoj naziv. Ipak je neizmerno interesantnije pešačiti ulicama koje smo prethodno nebrojeno puta gledali na filmu, i izbegavati poslovično nezgodan saobraćaj, nepreglednu kolonu dugačkih američkih automobila koju taksi vozila boje u žuto (zaista je gotovo nemoguće napraviti fotografiju ulica Menhetna, u bilo kojem delu grada i u bilo koje doba dana, a da se na njoj ne nalazi barem jedan yellow cab).

Bryant parkMožda jedan nenametljivi savet ne bi bio na odmet - dan u NY je najlakše protraćiti ako imate nepoznatog domaćina-vodiča, jer je to uvek lutrija tuđeg odabira i (mogućeg) hira. Stoga sledi epizoda koja bi nepretenciozno htela da prikaže rutu kroz Njujork koju treba da izbegavate, naravno, ukoliko ste se uputili u obilaženje sa bagažom ljubaznog domaćina. Dogovor je bio da se sa našim domaćinom (koga nismo mogli da izbegnemo jer nas je na to obavezala rodbinska povezanost) sretnemo u Bryant Parku. Čekali smo taman toliko da se ponadam da ćemo uspeti da izbegnemo susret sa ovim Rasejanim Srbinom (Srbinom u Rasejanju), kada mi pogled privuče krupan ćirilični natpis na majici jedne figure koja nam je dolazila u susret. Crveno-bela majica, sa siluetom poznate državice. Prkosan ćirilični natpis “Kosovo je Srbija” dominirao je nad latiničnim “Proud to be Serbian”, koji se, kako i valja, nenametljivo šćućurio ispod. Nije bilo sumnje da je to naš Rasejani Domaćin, ali je bilo kasno da se izbegne neminovno; izdao nas je moj naprasno otupaveo pogled u kojem je on verovatno prepoznao zanemelost od sreće zbog susreta Srbalja u belom svetu. I dok nam je Rasejani oduševljeno stezao ruku, devojke izljubivši, nas potapšavši po ramenima, upitao nas je, domaćinski šta bismo najpre voleli da vidimo, osećajući da je njegova dužnost da svu Srbadiju pristiglu u NY obraduje saznanjem o svojoj predusretljivosti. Da bismo ga se što pre otarasili, odmah mu predložim da nas odvede do Metropolitena. MetropolitenUsledila je, već iščilela mi iz sećanja, najkraća upitna rečenica među svim svetskim jezicima, u svojoj slojevitoj sinkretičnosti neodvojiva od ekspresije najsličnije facijalnom grču – “A?” Zbunjen i iznenađen našim izborom, Rasejani se prisećao šta bi to Met trebalo da bude i gde bi mogao da se nalazi. Ispalo je da ćemo mi njega voditi po Njujorku, što je bila svakako bezbolnija varijanta, te smo odlučili da uzmemo taksi do njemu nedovoljno poznatog muzeja.

Rush hourBio je to jedan od onih dana u kojem se stereotipi nanižu kao paprike u (meni takođe nepoznatom) leskovačkom kraju. Ulazimo u taksi u kojem nas dočekuje Pakistanac raskopčanog osmeha, osluškujući naš razuzdani srpski. Pokazujući bele zube i podižući obrve pri svakoj rečenici skoro do turbana, sve vreme je prosipao mudrost po nama na zadnjem sedištu. Govorio je i o svom teškom položaju, tražio je pogledom saučešće, računajući na Weltschmerz naših bolećivih slovenskih duša, ali je naišao na tupu ravnodušnost, te je razgovor utihnuo. Bilo nam je zazorno slušati ga, ali on nam je uporno otvarao svoju dušu u rasejanju, podelivši nam, all inclusive, nekoliko saveta budemo li se odvažili da postanemo taksisti. Na kraju nas je poučio da nemački turisti ne ostavljaju bakšiš jer nikada nigde ne žure i unapred spreme tačnu sumu. Slušajući ove imagološke varijacije, setih se priče o mom pradedi kome je upravo nemačka tačnost došla glave jerbo ju je previše glasno hvalio.

John Singer collectionMetropoliten je dirljiv zbog svoje nenametljivosti. Osećaš kao da Njujorčani nisu svesni šta imaju, kao da ih varaš dajući im svega deset dolara (treba samo da ličiš na studenta), koji ti omogućuju pristup svim izložbama i galerijama. Uzeli smo vodiča – i pokajali se. Sa jakim teksaškim akcentom, gorostasne visine, provodio nas je, američki promptno, kroz galerije i galerijice, kao agent za nekretnine koji želi da zabašuri nedostatke kuće koju uvaljuje kupcima. Pokušao sam da u letu, uprkos zabrani, napravim nekoliko fotografija, ali se, kao u inat, na svakoj fotografiji videlo samo tonzurasto teme našeg vodiča. Uspeo sam da se odvojim do galerije u kojoj je bila postavka ranog evropskog avangardnog slikarstva, tek toliko da, uprkos zabrani, fotografišem pojedina dela, kako bih ih kasnije - o apsurda! - na miru pogledao. Ubrzo sam saznao da nam je sledeća destinacija China Town jer je Rasejani nekako pretpostavio da bismo baš tamo želeli da provedemo najveći deo tog dana u Njujorku. Ono što nisam znao je da ćemo nakon jedva dva sata u Metropolitenu, možda najznačajnijem američkom muzeju, provesti pet sati u jebenom China Townu.

China TownBuvljak i život bez smisla. Nepregledno mnoštvo bezličnih uzanih radnjica i pokoji restorančić, poput onih u kojima ručavaju američke nindže u vijetnamskim selima. Asketska figura jurodivog prosjaka koji je, nalaktivši se na masnu tezgu prepunu nesnosno smrdljive ribe, slobodnom, neispruženom, rukom dobošario po sopstvenoj usnoj duplji i kolutao očima, urezala mi se u sećanje poput fotografije, i to je jedina koju sam poneo sa sobom iz ove gradske četvrti. Moja ozlojeđenost je rasla, ali se mrak uveliko spuštao, pa je i Rasejani uvideo da je gubilo svaki smisao preturati po stvarima koje su i po danu potpuno jednake. Pospešujući sivu ekonomiju (sada već ne bih, ali o svetskoj ekonomskoj krizi tada još nije bilo reči), kupio sam desetak I love NY majica da bih podelio rodbini poklone na jednake i jednakije časti.

ESBOstalo je još toliko vremena da se popnemo na Empire State Building. Posle dangubljenja sa Rasejanim, upropaštenog vremena u Metu i protraćenog u Kineskoj četvrti, trebalo je izdržati još dva sata rigorozne kontrole i čekanja u redu da bi nas pustili u lift koji nas je, uz dva presedanja i još dve kontrole, odveo do 86. sprata (dalje se tog dana nije moglo). Strah od mogućnosti ponavljanja 11. septembra učinio je da se svaki turista podrobno upozna sa Merama Predostrožnosti. No, svakako da vredi žtrvovati dva sata na čekanje u redu za panoramu Njujorka, koja je jednako fascinantna i danju i noću (ulaznica je, bajdvej, bezobrazno skupa), ali samo ukoliko niste prethodno protraćili dan.

Njujork definitivno jeste jedan od onih gradova kojima se vraćate, koji ostaju nepotrošeni čak i kada ubedite sebe da ste ih dobro upoznali. Ali to je svakako varka, samozavaravanje da ste do kraja srasli sa Gradom. Istina, nije teško ne osećati se strancem u gradu u kojem se čuju svi jezici sveta, ali ovaj grad uvek ima onaj predznak urbanističkog čuda, i doživljavate ga kao grad u koji se dolazi, ali ne i kao grad u kom se ostaje, kao večitu turističku atrakciju, kao varoš dobrih volšebnika koji su to čudo stvorili.

NYC SkylineČim se stupi na njegovo tle, jasno je u kojoj meri Njujork podseća na druge svetske metropole, ali se ubrzo uviđa se po čemu je jedinstven. Prolaziš tim čuvenim njujorškim sokacima, a potom, kada se vratiš u apartman, uključiš TV i vidiš te iste ulice u filmu na nekom od mnogobrojnih američkih kanala. E, to je Njujork! Njujork za nas provincijalce, marginalce rekreativce, za „treću smenu“, večite ’vatače poslednjeg autobusa iz zone predgrađa. O, radosti! Uključiš TV i vidiš da radnja filma počinje upravo u ulici u kojoj si odseo, vidiš svoj hotel, možda svoju terasu, lasno se prepustiš potpunoj infantilnosti ubeđujući sebe da si i sam deo jedne velike priče, da i sam učestvuješ u stvaranju kinematografske istorije, makar kao najbezazleniji slučajni prolaznik.

Dobro, i nama se čini potpuno uobičajenim da gledamo našu prestonicu u filmovima, ali jedno je kada gledaš neizbežnog Batu Životinju i socijalne duplekse u Mirijevu, a drugo je kada gledaš kako se holivudske face vijaju po Brodveju, jedu u restoranima u kojima si ti sedeo, izlaze u klubove ispred kojih si ti tavorio ubeđujući gomilu crnaca na ulazu da je naša lična karta iz 21. veka.

O, da, Menhetn je prilično prljav i, da se eufemistično izrazim, neprijatnog je mirisa, a za nepodnošljivu popodnevnu letnju jaru izlaz treba tražiti u sjajno klimatizovanim prodavnicama. Ali, Njujorku se sve mora oprostiti, to je jedno veliko razmaženo derište za kojim skoro niko ne sprema.

Ostaje mi slabašna nada da ću tamo otići još pokoji put, pre nego što se apokaliptična predskazanja ponovo ne presele sa filma u realnost.

Burnin' WTC

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2674362
ETNA