Početna stranica arrow Bubanj i falš arrow RUNNIN' DOWN A DREAM

RUNNIN' DOWN A DREAM

Vrednovanje: OFFOFFOFFOFFOFF / 0
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
04. 10. 2017.

Tom PettyFM radio u Srbalja godinama je, uz tek  nekoliko časnih izuzetaka (Radio Beograd 1 i 2, poneka preživela lokalna stanica), u samrtnom ropcu. Iz tog ropca izvući se, po svemu sudeći, neće. Ono što su  skupo plaćeni menadžeri iz inostranstva  gromopucatelno nazvali “formatiranjem”, te nemilosrdno realizovali (od 87 do 107 megaherca), drugi je naziv  za apsolutno izjednačavanje radio-stanica, kroz plej liste na kojima se nalazi pedesetak (te jednih te) istih pesama (“velikih” hitova, kojih se naredne godine više niko ne seća). Osim te muzičke uravnilovke, urađena je jedna  još opasnija stvar - sa FM radija proterani su voditelji sposobni za držanje pažnje slušalaca, vlasnici  lako prepoznatljivih  identiteta. Namesto njih, tu su izvođači voditeljskih radova, sa uvek istom intonacijom, bilo da govore o nekoliko sunčanih dana pred nama ili, daleko bilo, masakru u nekom američkom gradu. Ubijanje FM radija može se prepoznati po još jednom fenomenu - iz etra su eliminisani  skoro svi izvođači koji simbolizuju eru klasičnog rok radija. Toma Petija, recimo, teško ste mogli čuti u FM spektru (osim ako ne slušate neke od pobrojanih izuzetaka). Narednih dana to će se  nakratko promeniti (hinjeni pijetet i slične licemerštine), pa će se, kad se RIP manija slegne,  FM skala ponovo utopiti u beskrajno dosadnu jednoličnost.



Paralela između Toma Petija i klasičnog FM radija nije slučajna. Ona je prirodna  koliko i proces fotosinteze. Ovaj američki muzičar nikada nije pripadao vodećem ešalonu planetarnih rokenrol zvezda (u Sjedinjenim Državama, ruku na srce, uvek je  bio  velika faca), ali je, u svakom trenutku, bio sposoban za stvaranje važnih radijskih hitova. Zahvaljujući, (osim svom raskošnom talentu)  ponajviše radiju, uspeo je da proda impresivnih 80 miliona nosača zvuka. Sa druge strane, i klasični rok radio je  rastao, razvijao se  i doživeo ogromnu popularnost  zahvaljujući izvođačima kao što je bio Tom Peti. Njegove pesme jednostavno su bile stvorene za emitovanje na ovom mediju. Ekspanzijom muzičkih televizija, osamdesetih godina prošlog stoleća,  ispostavilo se da  su Petijeve priče savršene za video-klipove. Potpisnik ovih redova je krajem osamdesetih i početkom devedesetih imao sreću da, još praktično u tinejdžerskim godinama, uhvati nešto malo  te, tada apsolutno nove, manije gledanja video-klipova. Uključiš MTV (kojeg su po celo pre podne, ovlašćeno ili ne, preuzimale pojedine domaće televizije)  i, uživajući u vizuelnim majstorijama čarobnjaka režije, dobijaš prilično dobar uvid u svet popularne muzike. Bila je to zlatna era video-klipova, kada su poznati muzičari angažovali velika filmska imena i nije se žalio novac (setićemo se da je Springstinov “Dancing in the dark” režirao, ni manje ni više - Brajan de Palma). U to doba dogodio se i prvi suret sa muzičkim stvaralaštvom Toma Petija.


Na tek kupljenom korejskom televizoru začuli su se prvi taktovi, nateravši me da, istoga časa, oči preusmerim sa knjige na  ekran. Video-klip jednostavan, na bini petorica muškaraca, pevač ima upadljivu frizuru na razdeljak, ali pesma...Heeeeeeey, baby, there ain't no easy way out (I won't back down) Heeeeeeey, I will stand my ground And I won't back down. Kada gledate pažljivije, vidite da je  sa Tomom Petijem polovina Bitlsa (Harison, Star), kao i superstar Džef Lin. Kada slušate pažljivije, brzo shvatate da je Tom Peti neponovljiva muzička pojava, tip koji tako lako snima  hitčine, prave radijske grdosije. Nakon prvog susreta sve je išlo prirodnim tokom - otkrivam da Tom već ima zavidnu decenijsku karijeru sa grupom “Heartbreakers”, a da se one velike zvezde nisu slučajno pojavile u spotu sa njim. Možda malo sporije nego što bi to uradio inteligentan čovek, najzad povezujem dva i dva, shvatajući da je Tom Peti jedan od članova supergrupe “Traveling Wilburys” i da sam ga, u stvari, tamo video prvi put, ne znajući još uvek o kome se radi. Kao u lošim švalerskim izgovorima, nakon toga jedna stvar je vodila i drugoj i diskografija Toma Petija polagano je zauzimala sve značajnije mesto u mojoj  muzičkoj kolekciji. Već ranih devedesetih Tom Peti je postao ono što će, iz moje perspektive, biti zauvek - muzičar čiju pesmu volim čuti na radiju, bez obzira na to kako sam raspoložen, koji je povod i slično. Dubljim uranjanjem u njegovo stvaralaštvo pronaći ćete bisere na naizgled skrovitim mestima. Interesovanje za Petijevu muziku kretalo se u oba (hronološka) smera, pa je ubrzo počelo i prekopavanje po prošlosti. Kao najdragoceniji rezultat tog poduhvata, na mojoj polici se jednoga dana pojavio LP “Damn The Torpedoes” (prilažem fotografiju kao dokaz), a devedesetih godina, odmah po otkrivanju blagodeti jeftinih bugarskih diskova, CD sa najvećim hitovima, koji ovih dana na onaj svet ispraća i treći CD plejer.
LP, Petty

U međuvremenu, pomno se pratila diskografska aktivnost, obogaćena nekim od nezaboravnih video-klipova, od kojih sredovečno i čangrizavo srce zaigra isto kao što je pocupkivalo dok je bilo mlado, poletno i puno velikih planova i snova:
Free Fallin’ , Runnin’ Down a Dream, Into The Great Wide Open, Leraning To Fly (ovaj naročito!), Mary Jane’s Last dance (Kim Bejsinger u estetskom prajmu) ...Oko poslednje pesme digla se poprilična prašina kada se ispostavilo da su RHCP marljivo i verno prepisivali od  Petija, upakovavši svoju verziju u ambalažu nazvanu Dani California. Komentar Toma Petija tim povodom ilustruje o kakvom se cool gospodinu radilo. Upitan da li će tužiti RHCP, on je odgovorio odrično, naglasivši da bi to možda učinio  kada bi bio siguran da je postojala zla namera i da je pesma iskopirana svesno, takt po takt. Ovako, nema smisla podizati tužbu, naročito oko pop pesme, u zemlji koja je prepuna frivolnih pravnih sporova. Izgovorio je tada Tom Peti i rečenicu koja je mnogo puta citirana:  “The truth is, I seriously doubt that there is any negative intent there. And a lot of rock & roll songs sound alike. Ask Chuck Berry.”


Muzika Toma Petija uticala je na brojne   generacije. Pepersi su od njega prepisivali, Džoni Keš ga je maestralno obradio (I Won’t Back Down). Bio je deo jedne od najvećih supergrupa ikada - kada su u studio, zajedno sa njim, ulazili  Džordž Harison, Džef Lin, Bob Dilan i Roj Orbison (“Traveling Wilburys”) od koncentracije kvaliteta na malom prostoru krivilo  se gravitaciono polje. Pamtićemo ga po karakterističnom šeširu sa visokim cilindrom, prisutnim  u mnogim video-klipovima. Stigao je i da se bavi glumom. Njegova pesma “American Girl” deo je jedne od malobrojnih veselijih scena zastrašujućeg remek-dela, filma “Kad jaganci utihnu”. Postavio je neke od nedostižnih izvođačkih  standarda (ako želite znati kako savršen koncert spakovati u 12 minuta ukucajte u pretraživač Jutjuba Tom Petty & The Heartbreakers - Super Bowl XLII). Ostavio je iza sebe ogromno nasleđe, muzički legat dovoljan da se njegov autor mirne duše može nazvati jednim od poslednjih velikih heroja klasičnog rok radija. Pesme Toma Petija će, na talasima ono malo preostalih pravih radio-stanica, uvek biti dobrodošle. I na kraju, za čovečanstvo nimalo bitno, ali autoru ovih redova od ogromnog značaja - Tomu Petiju uvek ću biti beskrajno zahvalan na prvih šezdeset sekundi “Runnin’ Down A Dream”, jer se radi o komadiću pesme sposobnom da vaskrsava usopše. Uostalom, zašto okolišati- zar stihovi:


It was a beautiful day, the sun beat down

I had the radio on, I was drivin'

Trees flew by, me and Del were singin' little Runaway

I was flyin'


Yeah runnin' down a dream

That never would come to me

Workin' on a mystery, goin' wherever it leads

Runnin' down a dream


nisu nešto najbliže čistoj sreći i beskrajnom uzbuđenju, onakvima kakve smo ih osećali kada smo bili petogodišnjaci?

Zbogom, majstore. Falićeš.  


Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2674370
ETNA