300 ili 200 km/h?

Vrednovanje: ONONONONON / 3
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
15. 09. 2017.

300

O monumentalnosti naše propasti pisalo se, i tek će se mrčiti hartija, nadugo i naširoko. Nekoliko istorijskih trenutaka moglo bi se označiti presudnim, a ozbiljniji i neostrašćeniji analitičari složiće se da je vulkan ludila počeo bljuvati  vatru  u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog stoleća. Da vidimo šta smo tada imali: nesrećni  memorandum SANU (1986); tužnjikava humoreska “Vojko i Savle” (januar 1987); pobeda Miloševića u unutarpartijskim sukobima (famozna VIII sednica, septembar 1987), dolazak narečenog bankarskog aparatčika na vlast (izbori 1990), te na kraju, kao šlag na torti, siledžijski  upad Srbije  u monetarni sistem SFRJ (kraj 1990. i početak 1991. godine). Ono što je kasnije usledilo, sećamo se, bilo je milion puta gore i strašnije, ne ponovilo se.  Za nepunih 6 ili 7 godina, od mirne i relativno pristojne države, mučene ekonomskim problemima, ali ne i siromaštvom, stigli smo do nemirnog i apsolutno nepristojnog provizorijuma, okovanog galupirajućim sranjima i stisnutog u rezervatu  siromaštva. Krivci za to  su bili, naravno: CIA, Vatikan, Kominterna, Rokfeleri, američki establišment, metiljav ruski predsednik, ljuta meksička hrana, zaleđeni plovni tokovi, Jupiter u već nečemu, itd, itd...Bez namere da se dalje zalazi u složene društveno-političke činioce, probaćemo našu degradaciju osvetliti iz manje tmurnog, a opet toliko
lakmuskog ugla: kroz muziku. Tačnije rečeno, na primeru dve pesme koje u svom naslovu pominju brzinu kretanja.

Pođimo unazad,  od gore i  gluplje pesme, koja uspeva u nečem dosta zanimljivom:  podjednako je, naime, irelevantna i nepodnošljiva. Radi se o ogromnom hitu iz 1994. godine, iz vremena kada su sve vrednosti na kojima su počivali naši dotadašnji životi već razrušene.  Na razvalinama  usopše konstrukcije  nicali su novi  temelji. Materijali za beton bili su: primitivizam, prostačka opsena, šljašteći  kičeraj i agresivna samodopadnost.  U atmosferi podstrekivane ksenofobije, hinjene nacionalne superiornosti  i glorifikovane  ratničke sreće (tek će se naredne godine ćurak okrenuti  naopako), muzičko đubre preplavilo je televizijske ekrane i ozbiljno atakuje na poslednje oaze normalnosti, otelotvorene u nekolikim radio-stanicama. Famozni narod hrli ka jeftinoj zabavi - turbo-folk, sa svojim idiotskim tekstovima i pokradenim muzičkim mustrama, širi se brzinom galopirajuće karcinomčine u metastazi, ostavljajući  pustoš na kulturnoj mapi. Nastaju monstruozni muzički mutanti, hibridi besmisla i banalnosti, teška artiljerija u pohodu na ono malo preostalih zdravih moždanih ćelija. U žestokoj konkurenciji izdvojila se pesma koja u svom naslovu pominje brzinu kretanja - “200 na sat”, stanovitog turbo-folkera, velike zvezede devedesetih, I. G. Ne postoji toliko jezgrovit, indikativan i potpun presek odmetnutog ludila devedesetih. Budućim generacijama naučnika, sociolozima pre svih, zato bi trebalo dati besplatan, a krajnje dobronameran savet: ne lupajte glavu gledanjem starih VHS  snimaka, čitanjem debelih knjiga i svih primeraka dnevnih novina kada budete proučavali devedesete godine XX stoleća u Srbiji. Pustite video-klip  “200 na sat” i tamo ćete naći sve što vam treba: patike Nike air max, trenerke što vijore, neovlašćenu upotrebu tuđe muzike, silovanje  harmonike, mrak kao u dupetu, prepun bede i beznađa, odmah iza blistavih i nasmejanih lica... I sve to za jedva nekoliko stotina nemačkih maraka. Verovatno nećete izdržati svih 4 minuta i 14 sekundi, već ćete panično pobeći  prvom prilikom. Šteta, jer ćete propustiti i komentare ispod pokretnih slika. Najbolji od njih maestralno sublimira utisak koji ostaje posle nabasavanja na  uradak poput “200 na sat” - “koje su ovo pičke materine?”


Iz ove perspektive, deluje da je 1986.  bila pedeset ili sedamdeset godina pre vremena u kome je turbo-disko-folk preuzeo dizgine (i još ih drži). A nije. Razlika je svega 8 godina, ili dva mandata američkog predsednika, trećina Putinovog ili desetina Milovog (mandata), kako vam drago. U praskozorje odlaska u tri lepe, mikrosvet se još činio lepim-  bioskopi su prikazivali dobre filmove, išlo se na letovanja, muzičke prodavnice bile su prepune kvalitetnih ploča i kaseta. Kiča i šunda je, naravno, bilo, ali mu je sledovalo i masno oporezivanje pre nego što bi se dočepao trgovačkih rafova. Top-listama su vladale neke mnogo pitomije fizionomije, a rekorder u prodaji nosača zvuka 1985. godine bio je izvesni Zemunac imenom Momčilo, čiji je drugi studijski album “Sa druge strane jastuka”  planuo u neverovatnih 360. 000 primeraka. Godine 1986. sa nestrpljenjem se očekivalo šta će to novo ponuditi Momčilo i bend. Septembra te godine, nakon 500 sati snimanja u poznatom studiju V PGP RTB-a, pojavio se LP  čiji je omot osmislio i realizovao pokojni Radovan Hiršl. Za fotografiju je bila zadužena Zorica Bajin Đukanović, dok su na “Jahačima magle” gostovali brojni poznati muzičari - pokojni Rajko Kojić, Duda Bezuha, pokojni Jane Parđovski (gitarista grupe “Džakarta, kasnije sudija Višeg suda u Beogradu), Bata Božanić, saksofonista Neša Petrović i drugi. Specijalna gošća iz Zagreba bila je Josipa Lisac, koja je otpevala prateće vokale u pesmi koja otvara album, “Ja mislim 300 na sat”.


Kako je Momčilo  jednom prilikom rekao, “Jahači magle” su (bez ikakve rezerve, prim. B.Z), “tehnički i zvučno najbolje snimljen album” Bajage i Instruktora. Od prvih taktova se vidi da grupa “nije  težila da (LP) bude komercijalan i mejnstrim”, pa smo na “Jahačima magle” dobili Bajagu i Instruktore u najboljem mogućem izdanju. Komercijalni uspeh, naravno, nije bio tako velik, mada se ne može smatrati da je izdanje previše podbacilo (tiraž je bio 260.000 primeraka). Od (najmanje) desetak blistavih mesta na ploči (bas i solo  u “Strahu od vozova”, prvi stihovi “Rimljana”, stereo-efekat i ležernost u “442 do Beograda”, sirovi rokerski rifovi provučeni kroz “Gde stiže moje sećanje”, Cukićevi prateći vokali u “Bam, bam, bam, bam”, itd..), u poseban pregradak (može i pretinac) mora se odvojiti  pomenuta rola Josipe LIsac.


Nepune dve godine pre “Jahača magle” na svetsku muzičku scenu trijumfalno se, hitom “What’s Love Got to Do  with It”, vratila Tina Tarner, za čijim vokalom su svi ponovo bili ludi. Sve što je makar ličilo na Tinin glas bilo je u stanju zapaliti publiku. Da li je Josipini vrisci  u “Ja mislim 300 na sat” osmišljeni tako da liče na Tinu Tarner? Možda. Da li se, dakle, radilo o oponašanju? Nije isključeno. Da li Josipa zvuči kao Tina Tarner? Ne. Josipa zvuči drugačije, da ne kažemo i bolje.  Alhemija nastala spajanjem tvrdog rokerskog zvuka, autentičnog Bajaginog vokala i vanesrijjkog pevanja Josipe Lisac praktično je neponovljiva, pa tako i neuporediva sa bilo čim sličnim. “Bilo šta slično” ovde ne postoji. Nakon prve pesme sa “Jahača magle” ostaje nam zapanjen izraz lica i sa usana nam pobegne prostodušno pitanje: “Šta ovo bi?”.



Samo osam godina posle “Jahača magle”, naš svet čudovišno  se promenio, a top-listama zavladali su neki sasvim drugi ljudi i zastrašujuće pesme. Nama ostaje da se zapitamo kako smo, u samo osam godina, uspeli toliko da se strmopizdimo, u svakom smislu te nakaradne reči. Kako smo do svetskog zvuka u “Ja mislim 300 na sat” skliznuli ka opskurnim muzičkim mutantima, jedva i lokalnog dometa, poput “200 na sat”? Koje su nam se  to “pičke materine” izdogađale i kako smo, što reče Mile K, “pali bez ispaljenog metka, na staru foru novog početka”? I da li ćemo, za svojih života, dočekati vreme konsolidacije i kakve-takve kulturološke restauracije ili je turbo-folk devedesetih godina prošlog veka odneo trajnu pobedu, samo se niko ne usuđuje to otvoreno da  kaže?

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2634594
ETNA