Početna stranica arrow Rukopisi ne gore arrow Hronična gostobolja

Hronična gostobolja

Vrednovanje: ONONONONON / 2
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
07. 03. 2017.


dobrodošlica

Drvo se (posebno ako je podzubljeno sekirom) na drvo oslanja, čovek na druga svog, žena na trošnu tarabu ili bogatu barabu, petao na dostupnu perad, kokodajke, opet, na jaja i sve tako redom kako već zakoni prirode nalažu i raspisuju.

Zašto bi Murećepi bili izuzetak? Doduše, radije će otići u goste nego ih dočekivati, ali to je sasvim razumna strategija koja garantuje besplatan obrok, uštedu struje, očuvanje escajga, nepohabanost ugaone garniture i ostale civilizacijske benefite.

Ako im se neko prepadom najavi, spremna su „e, baš, baš šteta, pa mnoogo nam je žao“ izvinjenja u kojima molerske četke ne stižu da im se osuše, majstor za veš-mašinu postaje pridruženi član domaćinstva, termiti u sezonskim mlazevima kuljaju iz zidova, a na decu neprestano udaraju sve neki zarazni bacili i ostale boginje, velike, srednje i male.

Međutim, za pokret su uvek raspoloženi. „Mlada piletina i dobra muletina se ne odbijaju“, isturenih grudi recituje Svetozar dok, obavijen borealnom kupatilskom maglom, obraze i podbradak ulaštava do visokog sjaja dvorskog parketa.

Veća brojnost padobranske čete obezbeđuje komotnije gostovanje, te Nevinka brže-bolje izleće u dvorište ne bi li, kombinacijom kandiranih obećanja i vrućih šljaga, nahvatala makar Iliju, pošto ćerke već odavno znaju za jadac i ne pada im na pamet davati kvorum bilo kakvim sumnjivim izletima.

Nestašluci domicilnog mangupa se, tokom majčinske dreke, raspršuju u svim pravcima kao bubašvabe pod baterijskom lampom. Hraniteljka ga, praćena ovacijama tetaka sa okolnih terasa, kidnapuje s ulice i omogućava celoj jednoj koloniji mrava, na koju se klinja navrzao s kutijom petardi, proslavu odbrane svog prava na život. Razlog da odahne gumenom dušicom ima i lopta, jer više neće biti napucavana po susednim verandama i već pominjanim balkonima, te Ilijinu utučenost dele jedino meštani Sing-Singa kojima ostaje nada da će mali rudar neke druge večeri završiti kopanje tunela i omogućiti im beg.

Do maločas veliki župan svih oblasti do kojih dopiru pogled ili pedale bicikla razbaštinjeno mora udovoljiti očekivanjima odraslih u čemu nikad nije bio naročito vešt. Odoka procenjujući stepen njegove saživljenosti sa sredinom koju čine prašina, blato, čađ, kokošiji izmet i borova smola u kosi – otimačica izgubljenog deteta ga jednom rukom mije, drugom gel na kosu lije. Naslednik škripi zubima, potmulo reži i namerno nahero zakopčava dugmad svečane žute košulje. “Ima da budeš ko pišća ili ti zašivam sve džepove, koljem svaku loptu i ukidam čokoladu do punoletstva”, kumulativno preti detetu stilistkinja, na šta se Svetozar, I dalje obavijen hamamskom parom, zadubi u emotivni i osećajni gustiš svojih sećanja.svoja sećanja.

Za razliku od Ilije, koji s glavom na ramenima iznosi i mangupsku frizuru, mali Cvele bio je postiđeni vlasnik kao lenjirom podvučenog razdeljka na bočni preklop, kakav obično imaju pijanci jutro posle šljemanja ili štićenici nemačkih dečijih domova iz kasnih tridesetih.

Uglavnom važi za mirno dete čamotinjajućeg karaktera, melanholika u povoju. Tako mi i treba kad sam u trudnoći uhvatila da čitam Bodlera, jada se, ponekad, njegova majka. Splinavac se, zato, pri polasku u pohode ne batrga previše, već vuče noge utučeno, kao partizanski kurir kom su upravo saopštili da je, pogrešivši bunker, bombom razneo kompletan vrhovni štab. Usukava se u najskrovitiji deo sebe, odakle ga dobrohotni otac izvlači i začikava: “Hajde, Cvelonja-Ucvelonja, što si mrke obesio brke, pa uvek si voleo kad idemo kod...“ Bez obzira kojim prezimenom zaključa izlaz rečenice, stepen spremdbene gotovosti dečaku (uz majčin komplê boje gnjilih krušaka) govori da je izbor sužen na nekoliko gnezda apokalipse gde će provesti još jedno zajedničko, pa samim tim i prijatno (što je sinonim za – usrano) popodne.

Jasno je, ne ginu mu konjske zobnice dosade i minuti koji se otkidaju kao Prometejeva drob. Sledi mu još hodanje gradom s ponižavajućom kiticom cveća u rukama uz osećaj da se iz ove kože (ionako iznutra postavljene koprivom) seli u dva broja užu. Ništa komotnije mi nisu ni tregerice, u kojima odvajkada (uz kombinaciju sa namuljenom kosom) izgleda barem tri puta tupavije nego obično. Jedino ga raduje što je, u opštoj pometnji, izbegao ribanje zuba, ali njih tokom dana više neće ni pokazivati, pošto su izgledi za kliberaj ili neki prkosni gest – minimalni.

Ako raspale kroz Stisnutu ulicu, pa preko nasipa prema Krcinoj bari, može biti i nije tako strašno zdruzgao. Tu, u kući ižđikljaloj iz ševara, šaša i stalne žablje dernjave stanuje očev drug iz škole rezervnih oficira Milutin sa svojom lepšom (i bar pet puta težom) polovinom čija građa sugeriše da je začeta kao plod burne veze sumo rvača i operske pevačice. Glavna gazdina odlika je militantni živac dovoljno prignječen da ovaj borac protiv belosvetskih zavera u neobaveznom razgovoru, dok čekaju Čučuk-Ljubinu kafu-dočekušu – planetu očisti od Jevreja i „ovih govana iz preka“, a plus potamani sve Šiptare, pedere, Vijetkongovce i ostale pankere.

Inače, uvek je bosonog (nokti mu se tako orlovski uvijaju da detetu obično sastružu sav apetit) i u potkošulji iz koje štrče busenovi dlaka koje, čini se, satima pre njihovog dolaska gužva i stiska, verovatno u grču smišljajući svoja „konačna rešenja“. Glas mu je, međutim, štrokav, tako da svoje pojačano čovekoljublje iskazuje hukćuči i unjkajući, ali zato prostorijom grmi Ljubin stropolomni bas od kog iz ležišta iskaču lusterski šrafovi. Umusanog Cveleta uvek začuđuje žilavost i trajnost njihovog bračnog zaveta, jer Podrugovićka izgleda kao da za doručak može (bez problema, pardona i probavnih smetnji) progutati komplet od pet petlića kakav je njen rođeni muž.

Kad veče malo razmota svoje pipke, njih dvoje će bez i najmanjeg povoda, osim ako u sevdah-provokaciju ne svrstamo neku reč koja izdaleka izbehara na pusto tursko, početi i sa duetskim pevanjem. Ni tu neće sve ići kao podmazano: prima(t)dona će ga stalno zaustavljati, podučavati kako da savlada neku težu melodijsku krivinu, kritikovati zbog snižene simfonijske svesti, sve dok Milutin-aga, izvinjavajući se, ne izvuče pravi ton. Musafirima je dodeljena uloga pratećih vokala, tek toliko da otplate uštipke, šljivovicu i slatko od trnjina. Kad izvedba najzad zaliči na nešto, domaćica drmne šakom o sto, na šta ceo ansambl odskoči barem pola hvata u vis. Između pesama na koje natežu glasne žice malom horisti, nateranom na uskisli kez, uvek u glavi zuji i zveči isti refren: Smejem  se, smejem se, smejem see, a plakao biiih!

Ima još jedna bitnina: pošto je Mile, uz podršku zeta iz Švajcarske, veliki pobornik tehničkih ala i bauka, a stabilizacijske su osamdesete kad čudesa s utikačem tek naviru – obično mu dođe ćeif da pokaže „znamenja napretka“. Prezentacija je izrazito multimedijalna i devijantno preterana: istovremeno snažnim baterijskim reflektorom šora po zidovima i u pogon pušta gramofon, kino-projektor, mikser s pet funkcija, strujni termofor i presu za bakine kolače, ponosno premeravajući reakciju, dok ošamućeni Cvele, prepušten nemilosti mašte,  samo čeka da iz kuhinje, u kožnoj rokerici i s upaljenim brenerom na butan, izleti Ljuba i sve ih temeljno izgriluje.

dosadnaja

Drugi od izvora putić vodi domu čika Žike, koji je generalni jednog agro-preduzeća i subaša pravovremene raspodele državnog kapitala. To zapravo nije kuća, već palata s masivnim mermernim stubovima, vindzorskim dvorištem, spiralnim stepenicama i blještavim pločicama po kojima se Murećepi, navikli na sopstveni iskidani itison, sličugaju i spotiču.

Ovde se piju francuski konjak i skotski viski, jedu, uz složno usrkivanje, isključivo plodovi okeana. (Decenijama kasnije Svetozar će mediteranske specijalitete, ma koliko vrsno spremnjene, odbijati uvek istim rečima: Dagnje, lignje i ostali morski šlajm posle mi danima stoji u grlu, neka hvala, nema brige, evo, uzeću ovu kriščicu limuna i pola masline.) Puše se tompusi, razgovara o finansijskoj budućnosti države i odabranih prizemljana. Žika savetuje dečakovu majku da kupuje i čuva devize, na šta ga ona, zagrcnuvši se rolovanom hobotnicom, gleda zgranuto kao da joj predlaže da ostavi profesuru i posveti se skoku s motkom. Dišina supruga je uvek u zlatnim koncem opšivenom kućnom mantilu, što izaziva određena tkaninska iskliznuća i belasanje ženske krtači – dovoljan razlog da se otac češće no obično pri’vata čašice.

Uskoro mališa odlazi u dečiju sobu (ili, ipak, halu), gde ga dočekuju ispišnik i njegova sestra, od njih starija taman toliko da otvorenih usta slušaju dok ih plaši duhovima ili otkriva pikanterije o nastavnicima i izviđačkim logorovanjima. Kad se smeje njihovoj neukosti, trese glavom i (mnogo važnije, pridošličkom oku milije) grudima, komešljivim pod uskom majicom. U želji da izazove produženje tog treskavca, ponaša se kao naduvani pavijan. S njima uz igru mnogo nauči: otkriva postojanje sobnog bicikla, radija ugrađenog u doglavak kreveta, voza na baterije koji ide po šinama, ispraćen gvozdenom zastavicom mašinovođe. Takođe, saznaje da skije mogu imati i obična (sic) deca, a ne samo Bojan Križaj i predsednik Tito (koji trenutno za spust vežba u ljubljanskoj bolnici).

Kod trećemogućih, Šûkovićā, isplati se uputiti samo u husarskim čizmama, zato što im je gazdinstvo puno obora, sa svim stajskim i mirisnim pogodnostima koja uz to idu. Tata Braca je sazdan od čistog dežmeka. Od sabajle druguje sa svinjama i kozama (od njih pozajmljuje i receptruru za toaletnu vodu), te satrven od umora i prilično nesvestan prisustva gostiju, uglavnom preživarski – mùči, uvek na opasnoj ivici dremeža.

Ali, zato je njegova Zlatana ljuti poskok od žene: pije pivo na eks, kikoće se bez povod(c)a, razliva telo po trosedu, priča viceve toliko masne da bi je proterali iz svih emirata. Mamini dlanovi prosto ne stižu na vreme pokriti detetove božur-uši. Ovde je već izvesno da ni otac nema rešenje za na taj način raspoređene čari, što njegovoj izabranici nameće obavezu da ga, kad mu ne štemuje po cevanicama, seče salamoreznicom pogleda. Junoša najčešće sedi u stolici za ljuljanje na koju Braca čežnjivo pogleduje. S njihovim ćerkama (šta da se radi kad im, daskama običnim, još nisu narasle grudi) ne nalazi zajedničke teme, a i one složno ignorišu pogubljenog klinju.

Kuća je uvek okičena krep-lampinjonima, drečavim vrpcama, balonima. Devojčice ga, kad ih poteraju, vode da vidi tele (koje mu zaudara) i ždrebe (koje ga kopitama udara).

Odavde uvek kreću iznenada, otprilike kad stvari počnu izmicati kontroli. Tata(r) tu naglost nadoknađuje dugominutnim opraštanjima, zagrljajima s domaćinima i obećanjima da će navraćati češće, pa makar i sam, što pojačava Zlatanino podvriskivanje i zeleni odbljesak na majčinom licu.

Za četvrtu vodu u kojoj će ga krstiti, roditelji (kao i obično, potpuno pogrešno obavešteni) misle da mu donosi najviše radosti. Tamo ih je četvoro braće, daltonski identičnih i stepenovanih, kao da su, preskočivši normalni devetomesečni karantin,  klon(j)irani serijski. Liče na krvoločnu mušku verziju ruskih lutkica što idu jedna u(z) drugu, i to ga najviše straši.

Vraški dobro su organizovani, kao neka paramilicija, što je razlog da Cvele nikad, zapravo, ne stiže upoznati par odgovoran za ovako fin porod. Godinama kasnije, privijen uz tople Nevinkine skute, detaljno opisuje svoje sramotno postradanje: Tačno se zna šta ko radi: jedan me veže kanapom uz merdevine kreveta na sprat, drugi sipa pastu za zube niz leđa, sledeći skida čarape da ih baci u wc šolju, dok mi najmanji maže punu pelenu o nogavicu ili me, iz svoje šetalice, jednostavno grize. Kad ih njihov otac-vaspitač ( pas mu mater instruktorsku) obiđe, samo promoli glavu i nakežen referiše ostalima kako se „dečica baš lepo zabavljaju“. Pokušavao sam, kako nisam, ječanjem dozvati oslobodioce, ali sa mokrom soknom u ustima to ide malo teže. I taj njihov šarov, još uvek ga ponekad noću čujem kako veselo trga lanac očekujući da mu, nakon što me srede, bace neku kosku.

Suvišno je dodati: u tih par sati je svoga bola gospodar, toliko torturisan da ga Daltoni iscrpljenog iznose kao ranjenika sa Sutjeske, hladne vode.

Sad vam je jasno kroz kakva iskušenja je, sve dok nije smogao snage za čujno istorijsko ‒ ne, formiran Svetozarov karakter. Čak i Isusa su, koliko se daju razumeti sveti spisi, razapeli samo jednom, a on je na Golgotu išao češće nego na pecanje. Koliko je to uticalo na njegovu socijalnu unezverenost i ranjivost znaju samo bližnji, jastuci na bračnom uzglavlju... i par psihijatara.

“Alo, hipnotisani, jesi ga i ti dao po Parkinsonu?”, grabi ga iz sećanja žena dok, za svaki slučaj, još jednim čvegerom oprema Iliju za put.

Karte porodičnog špila se, stiže još domisliti Svetozar, eto, mešaju svakih tridesetak godina. Nekadašnji stradalnik sada je panter familijas kome je zadatak da sina, uspaničenog grgeča u najlonskoj vrećici, povede pod surovo sunce tuđeg neba posle čega će, sva je nada, više ceniti domaće meteorološke prilike, pa čak I olujne oblake sa pripadajućim munjama koje upravo sevaju iz Nevinkinog oka, jer već kasne i ohladiće se večera kod Kuruzovića za koju se čitav dan čuvala...

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2419175
ETNA