Kupovina

Vrednovanje: ONONONONON / 4
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
28. 02. 2017.


shopping

Strah
– Strah od kupovine navukao sam još u detinjstvu – kad se teskobe kače kao čičak o rep. Nisam ja često dobijao novac u ruke. Kad banu iznenadni a žedni gosti, ili kad neko od rođaka razlomi pečate škrtosti u duši. I evo me – stežem zvekicu oznojenim dlanom i stružem ka radnji. S druge strane musave tezge strelja me, podsmešljivo i oholo, drndava piljarica. Uperio bih drhtavo prst ka polici, škiljio nazirući presitne cene i... obično zamucao. Gospodarica hirovitog pulta bi tada odlučivala kako će me i da li će me uopšte udostojiti pažnje. Tu bi se obično podbočio i neki pijanac sa svojim doskočicama. I uvek bi se slast kupljene čokoladice mešala s gorkim okusom. No, manimo patetiku, samo nam još ona fali! Od tada mi je ostao manir da pred kasom gužvam novac, prebrajam se i uvek imam uspaničeni izraz – kao pas koji je upravo pridigao nešto pernato. Drugi strah je novije proizvodnje. Naime, još mi se nije desilo da se vratim iz radnje a da me žena ne ščepa za gušu i izvrgne torturi zbog pobrkane narudžbine. Svašta sam pokušavao (osim da promenim ženu): nosio rezance spiskova, slao desetine SMS-ova, lepio ceduljice po rukavima... Avaj, ili omašim proizvođača, kupim nepojamno mizerne ili velike količine traženog ili umesto bate s portiklom na kesici griza usvojim, recimo, seku s kučencetom... Tešim se time da je ipak najveću smutnju pri kupovini načinio moj otac onomad kad je majci, koja je cedila sok, doneo 23 kesice praška protiv žgaravice, umesto limuntusa! Mislim da sam baš te godine prešao na – pivo.

Redovi – Dok smo gordo posrtali, svega nam je manjkalo: kafe, deterdženta, belih sijalica, čokolade (tužna era šećernih tabli), pertli... Često smo ostajali gologuzi u koprivama prohteva. Postoji poetika čekanja. Mesto se zauzima u cik zore, kad i sunce još leškari. Prvih par sati, red se tiho oteže u nepočin-polje. Sablazan jutarnja! Ali, čim poslovođa sjaše s bicikla i skine štipaljke s nogavica – počinje žamor. Sve uz strah da će nestati robe i neko izvisiti. U redovima su nanovo mlaćene Švabe po šljivicima, probijali se obruči, širio se porodični prljav veš i licitiralo koga je zapao gori primerak snaje ili zeta. Nekad bi čekačima došlo i "ono milo", pa bi se i ašikovalo. O, koliko se puta tako, u povratku, ulov smestio u zajednički zembilj. I, mali savet za mazohiste – ako volite da vas bubecaju i tegle za kapuljaču i kosu – proturite u redu neku slobodoumnu misao, recimo o krivici i katarzi.

Pijaca – Kad sredovečni ljudi vide da im se zabava osipa između prstiju – naprasno zavole pijacu. Laskaju cveklolikim ukrotiteljkama karfiola i praziluka uživajući u njihovoj neprskanoj lepoti. Kući dolaze s kesama punim crvljivog voća i smrznutog krompira. Joj, šta se sve ne trži po pijacama: slanine sapunjare, jastuci na struju – trofazni poklon za 8. mart, ručno đeljkane višekratne čačkalice, dukser gaće s uzengijama... Penušaju se uzvici, pretnje, mirisi. Duša naroda na dlanu. Takva kakva je. Bolju narod nema. Pijaca je zanimljiva zimi – kad se prodavci umotaju u turbane šalova, izrezanih rukavica, pehlivanskih kapa – kao one komite što ih Leši kapetan ganja po Šar-planini. Sećam se prizora – eminentni stručnjak se, vrišteći u megafon, predstavlja kao doktor farmaceut Dragoslav i hvali svoj travarski espap. "Evo, čudotvorne travke, napici, tonici čisto-biljni kod doktora farmaceuta, cenjenog u svetu i Parizu. Akooo, boli noga, boli duuša, žigaju kurje oči... Ako boli glava, boli srceee, boli ruka... boooli dupe... tu je farmaceut Dragoslav da pomogne. Navali, ostalo batali! Ooooooj, joooj." E, šta ti je marketing!

Podvale – Još u doba kad je osnovno sredstvo plaćanja bio krvavi jatagan, Njegoš je tvrdio – "Trgovac ti laže sa osmijehom". Prodavci umeju đavola na ledu potkovati. Prevešto, moleći se sv. Mamipariju, postaju velečasni ispovednici ili psihijatri. A za tim felama kupac vapije. Sve dok se ne usuče u mreže prevare, a onda je i doboš blizu. Gde su oni blagi dani kad su rafovi bili prazni a kraj kantica senfa spavale lokalne ispičuture. Odavno sumnjam da prodavačice u krcatim marketima krišom ubace pokoji artikal u kolica. I uvek se kući vratim na ivici snaga, praznog džepa i kesa punih nepotrebnih stvari. Nakon što ženu i decu, pod snopom tek kupljene sijalice od 150 W, nateram da se zakunu da to nije njihovo maslo, ostaje mi samo da gledam ples iskeženih novokupljenih potrošačkih demona po stanu.

Reklamacije – Svi znate storiju o čoveku koji je povoljno kupio cipele, pa se ove rascvetale čim je zakišilo, zato što su bile napravljene za let na drugi svet, a ne za gacanje po ovozemaljskim baricama. Pogađate, reklamacija stradalniku nije uvažena. Ma, primera brutalnih je puno. Jednom sam vraćao osvedočeno pokvareno mleko. Boja – pepljasto siva. Neverne kasirke su sve odreda cuclale po gutljaj iz tetrapaka, tvrdeći da je, eto, po njima, sve onako kako krava i Bog zapovedaju. Pa, em mi popiše dokaz, em me izblamiraše kao da sam voajer u recidivu a ne kupac koji želi nahraniti decu, a da ih posle toga ne mora voditi u Hitnu. Drugom prilikom uštedih nešto crkavice da kupim pečenicu. Bućoglavi mesar se drapa nožem, baca komad pod salamoreznicu, da iseče na šnitice. Pečenica tvrda kao đon, mašina varniči poput cirkulara, slasni zalogaj odoleva, zupčanici se krive, lete iskre i progorevaju mi novi džemper. Kad zaustih da jeknem "Šta je, do vraga, to?", majstor podiže obrve. Ma, izeš reklamaciju, daj da ja prođem bez batina.

Novac u džepu je, kažu Kinezi, đavo u srcu – otklanja i stvara neprilike.

Sve je to znano, pa ipak podležemo svakodnevnoj euforiji kupovanja, pijanstvu duha u kome "naslada prevazilazi mogućnosti koje je želja nazrela". Ma, lako je meni za nas – ali šta će s tom istinom pošten svet.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2562527
ETNA