Početna stranica arrow Betoven na uvce arrow Lost in translation

Lost in translation

Vrednovanje: ONONONONON / 4
Loše Najbolje 
Autor Predrag Stanković
13. 02. 2009.

Lost in translationGet lost… in translation!

U gore pomenutom filmu Sofija Kopola nas suočava sa dvoje ljude koje spaja mnogo toga, a čini se da je jedino što ih razdvaja – razlika u godinama. Naizgled nemoguća misija, uprkos svim silama privlačenja, uprkos hermetičnom oblaku koji ih tišinom i nepoznatim jezikom (uprkos zajedničkom maternjem) razdvaja od ostatka sveta, veoma bučnog i živahnog, njima teško čitljivog. Taj svet je Tokio, Japan. I kad bi prošli kroz opnu razdvajanja i vratili se svetu kome misle da pripadaju, shvatili bi da postoji još jedna opna koja ih nekim čudom, svakog ponaosob, obavija, i pritom razdvaja nerazumljivim jezikom koji se da savladati, pa ipak... ubi bože teško je „prevoditi“ sa, ili na njega.

Kakvi likovi! Kako se takvi stvore? Ili nas je mnogo više takvih koji, bar povremeno, zalutamo u lošu interpretaciju svakodnevice? Naizgled teška priča ali ako spustimo loptu, izbegavajući suočavanje sa nečim što smatramo drastičnim to-se-meni-ne-dešava slučajem, i siđemo do nešto prizemnijih oblika svakodnevice, eto prilike da nam presedne PREVOD, i sve ono što uz njega ide. 

Pusti me! Vidiš da gledam film!

Nisam, dakle, ambiciozan. Što će reći da nisam rob televizije, osim u večernjim satima kad joj dopuštam da me lagano hipnotiše nekim bezveznim filmom koji će me oterati u san, jer nečeg vrednog postizanja koncentracije u kutiji obično nema. Ili je već viđeno u 18 navrata, ili samo jedanput, ali u puno navrata (to je kad mesecima, ili godinama, spontano, igrajući se daljinskim gledate jedan te isti film, al’ svaki put neki drugi deo istog - po mogućstvu bez redosleda). Elem, pošto sam više puta u roku od 15 minuta pročešljao svih osamdeset kanala, pa se teška srca konačno odlučio za jedan film (tako što sam većinom glasa nadglasao ženu), potpuno sam spreman za prijem kablovskih blagodeti u vidu slike, buke i besa nečega što je počelo ko zna kad, pod ko zna kojim naslovom. Naslov? Nebitno; „što nazivamo ružom, slatko bi nam mirisalo i pod drugim imenom“. Ili smrdelo... Prevod? Hrvatski, srpski? Nebitno, koja je bladi razlika u bladi kvalitetu prevoda, slike (sfumato), kolorita (impresionizam), zvuka (utišaj! pojačaj!), ili bilo čega drugog... A ja samo želim da spavam. Spreman? Za gore pomenuto, da – za prevod, ne. Radnja, dakle, nije bitna, premda je vazda kompleksna (naročito ako se uključite na pola radnje što ionako ne utiče na svršetak filma koji se, manje-više, da naslutiti). Znači, pokušavamo da se uključimo u nebulozu dešavanja, pojačanu propuštanjem početka filma kada vas, obično, uvedu u priču. 

StripNo, dobro, ulazite u priču, onako silom, k’o Zijah Sokolović u ulogu, likovi komuniciraju, pljušte replike, suspens, jedan od likova izgovara neke jako važne, suštinski važne reči, na šta mu onaj drugi, zapanjen, odgovara: „Bloody hell!“ Suspens je to... I šta radi prevodilac? Pa, prevodi... Krvavi pakao! KRVAVI PAKAO?!

Kaže on...

Dakle, zamislimo komunikaciju... Jednočinka se zove „prevedi, pa spavaj“; scena: „jedan zapečen goveđi pakao, al’ krvav, molim“:

Moja žena: Ćao!

Ja: Ćao! Š’a ima?

MŽ: Nema ništa... E, umro Milošević!

J: ’Ajde... KRVAVI PAKAO!

Onako, sa pijetetom. Izvorno srpski. Sočno!

Elem, još ste zatečeni dotičnom komunikacijom, radnja se usložnjava, te suspens raste (po mišljenju režisera), promiču slike, vi ne registrujete, a i da nije dotičnih reči pitanje je šta biste i sa koliko usmrćenih neurona zaista registrovali na nekoj od lokalnih televizija, jerbo sve vreme gornjim delom slike promiče kajron koji reklamira koke nosilje, ili odmah useljivu kuću, ili pilule protiv gojaznosti, svejedno; druga reklama je (u levom gornjem uglu) u vidu fleke na kojoj nešto piše, a kao vrhunsko pomagalo za ometanje percepcije, negde između titla, kajrona i fleke, pojavljuje se reklama za... žuti taxi. Oštro startuje, te nestaje sa ekrana, poput onog iz Petog Elementa, ostavljajući u oblaku prašine lik glavnog, jebi ga, glumca. Duhovitost?!... Stvar se, uz izvestan mentalni dril, te jaku motivaciju gledaoca da vidi bajatu holivuđansku celuloidnu izlučevinu, da minimalizovati u oku, ali ne i svesti posmatrača, ama, curiosity kills the spectator!

Da li da spomenem i četvrtu fleku, oznaku kanala koji sve to emituje, a koja veselo nalazi svoje gargantuovsko mesto na ekranu?

Sa OBNaA titl, koji sam po sebi sasma dovoljno ometa opažanje slike, tona, detalja, itd, ponekad je na srpskom (il’ ’rvackom), i ima jurodivi i nepredvidivi običaj da sadrži engleske reči, čak čitave rečenice dok, s druge strane, nema običaj da se pojavljuje ni u kakvom obliku u trenucima komuniciranja likova na, recimo, španskom, il’ ruskom, mada je distributer korektno ostavio engleski prevod što, kako malom detetu, tako i vaskolikom penzioneru nije nikakav problem, s obzirom da je engleski pangalaktički vid komuniciranja.

Ako izuzmemo telepatiju.

Ponekad liči na strip, samo što slike mrdaju. U neravnomernim razmacima. Pa tako, kad smo već kod stripa, imate prevođenje onomatopeja, zamuckivanja, te pročišćavanja grla junaka (ili su u pitanju njihovi bolni jauci) tipa „huh, huhm, ahum, eheum, vau, oh, arghhhhhhhh“, baš onako, autentično srpski. Il’ junaci imaju krizu spolnog identiteta, osim ako latentno ne naginju tome, pa muški kažu „kupila sam“, a ženski „kupio sam“. Ponekad svi govore u muškom rodu. E, serem vam se u ton-film!

I ne radi se, naravno, samo o prevodilačkom poslu, već o čitavom poslu. Je l’ kriva mlađarija što se latila posla kojem nije dorasla (je l’ krivo dete koje neće da uči)? Pa, kakvu poruku šaljemo mlađima, od kojih očekujemo da postanu mnogo bolji, a koji će morati da se hrvu sa sve većim količinama informacija. 

Čuo sam i najavu u stilu „uskoro BBC na srpskom“.

Da li da strepim, jer strepeti...

Kakvi Vinaveri, kakvi Koljevići. Ma, koji su ti? Uzgred, znate gde je umro Milošević? Tamo, u nekom La E-u!

Ma, di je to?

Pa, gde i kada je pošlo po zlu? Ima li tome kraja? Ili se pre projekcije filma (filma?!) ima naglasiti da film nije za mlađe od 18, niti za trudnice, usled rizika da voljeni plod može dobiti šum na srcu, kao posledicu gomile psovki koje je majka izgovorila u sebi. Šta bismo dobili da je psovala naglas? Ispalo bi da je nepodobna za uzgoj dece. E, moj tradittore... 

Dobro, vi ste, dakle, kšatrije, ratnici, a mi smo parije kojih se gadite, barem u sebi, u strahu da vas ne opoganimo? Loš prevod vas lično pogađa i vređa? Pa, tako nekako. Konflikt je, znači, neminovan. I nažalost, sasvim prirodan. Neko ko se bavi fizikom subatomskih čestica izbegao bi da upotrebi ono „nažalost“. I već smo opoganjeni. I nismo dostojni izraza „ratnik“, jer ne ratujemo, no se povlačimo, budući da smo u manjini. Kako, uostalom, anulirati kritičnu masu pop-kulture? Taktičko povlačenje je vazda instinktivan potez koji obezbeđuje još nešto života na neodređeno.

Socijalizam je stvorio univerzalnog vojnik revolucije koji je, po potrebi, i kulturni vojnik. Novi čovek renesansnog tipa! Bez znanja i iskustva potrebnih za bavljenje bilo čime, ali sa debelim motivom za „napredovanje“ i samopouzdanjem u vidu partije koja mu duva za vrat, ali ga i nežno češka, komesar postaje stručnjak za pitanja politike, ekonomije, sociologije, postavljanje standarda, futurista, sineast – jednom rečju, sa planine sišav Da Vinči (ja nisam Leonardo, ali bih rado otiš’o na planinu i ostao tamo)

Standard je ono što ja standardom nazovem, a to je, gledano mojim na gledanje nesviklim očima, jako nisko. Pa ipak, sedamdesetih godina ti standardi, barem što se filmskog prevoda tiče, dosežu sjajne nivoe, bilo to paradoksalno, ili ne. Naučio sam da prepoznajem izvesna imena koja će se pojaviti na kraju filma iza famoznog „preveo“.

Posle je došla nova revolucije, pa je standard jope otiš’o u majčinu. U naše selo to se zove – revalorizacija. S druge strane, ni zapad se ne bi mogao pohvaliti izazivanjem zavidnog umjetničkog dojma u tom pogledu. On ne može objektivno postojati kao živi deo pop-kulture, niti bi ona to dozvolila. Tamo gde holivuđani već decenijama kreiraju - ne svoje viđenje istorije, već istoriju samu, već politiku, doživljaj zabavnog, komičnog, dramatičnog, uzvišenog... Kreiraju modu, verbalnu komunikaciju, šta se radi u krevetu kad zgasnu svetla, šta se zbiva u mozgu dok anđeli spavaju. Uostalom, kako odoleti iskušenju kreiranja sveta, emocija. I koga stvarno zanima išta bolje od toga, a što bi samo poremetilo varenje usred gutljaja kapi koje od malih nogu sanjaju da metamorfoziraju u Beck’s između dve kesice čipsa, ili dva „call now!“, što bi poremetilo olakšavajući osećaj  utroška vremena, ili miran, isprazan san na kraju još ispraznijeg dana.

Samo smo konzumenti marketinga boje lila, ne i proizvoda. Zato i dolazimo u situacije u koje dolaze Sofijini junaci, jer se nama samima najmanje bavimo, jer naše situacije i dogodovštine i pikarske doživljaje nema ko da nam protumači. Pomoći nema osim,  možda, psihijatrijske, čiji je glavni, najjeftiniji i najpraktičniji prevodilački alat - pilula. Osim toga, nećemo valjda dozvoliti da tolika farmaceutska industrija ostane bez posla. Tako se, neizostavno, kad-tad izgubimo u prevodu. Titl je nečitak, sadrži nepoznate, ili pak poznate simbole, koje ne uspevamo da udenemo u rupe u titlu i tako stvorimo razumnu, upotrebljivu poruku. Ivan Ivanji kaže da je „prevođenje nemoguće, a neophodno“...

U De Palminom „Vašaru taštine“ se pojavljuje izvesni sudija Vajt, u vidu Morgana Frimana. Te nas izveštava, uzgred, da pravda ne postoji – o čemu smo ranije obavešteni, al’ nikako da to prihvatimo. Pa, kaže sudija, ljudski zakoni nisu nikakav surogat pravde, niti ih zakonodavac takvima predstavlja. Samo su POKUŠAJ da se čovek i njegovo bitisanje „upristoje“... Elem, niko nije tražio pravdu. Nešto malo pristojnosti. Ne govori mi „prijatno“ kad mi prinosiš pomije! Ne govori mi „srećan vam mir!“, kad je mir i za tebe i za mene stanje neprirodno – iz različitih razloga.

Al’ mu ga rek’o, a?

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3471858
ETNA