Početna stranica arrow Rukopisi ne gore arrow Glineni kralj (odlomak)

Glineni kralj (odlomak)

Vrednovanje: ONONONONON / 8
Loše Najbolje 
Autor Branka Selaković
31. 01. 2017.




glineni kralj

Ime Ivan Sedlar često sam koristio u vojsci, najčešće kada sam vikendom odlazio sa saborcima u grad. Bilo je lakše biti neko drugi. Devojke u Valjevu, posle u Subotici, obožavle su me. Mađarice posebno. Bio sam atrakcija. Visok i solidno mišićav, recitovao sam im poeziju, što svoju, što tuđu, i ostavljao lažnu adresu na koju su mi pisale. Možda je na tu neku Prvomajsku 8 stiglo more dopisnica. Možda je neka i otišla da me pronađe. Zamišljao sam kako očekuju da se pojavim na vratima. Šta ako sam kojim čudom i spojio neku devojku sa mladićem koji živi baš u toj kući? Šta ako je na toj adresi u tom gradu živeo neki Ivan Sedlar? Prvo bi bio šokiran tolikim udvaranjem i pismima koja mu stižu. A onda bi počeo da odgovara na svako i tako bi upoznao ženu svog života, ili bi samo kresao svaku potpisnicu slatkih redova.

Na zakletvi pred zastavom koja se vijorila iznad naših glava bili su svi: Jovica, Pavle i Marije, moji roditelji, sestra, oba ujaka, četiri tetke i rođaci. Babe i dede nisu mogli da dođu jer je put dalek, a i ne bi imao ko da pomuze krave. Majka je škljocala svojim fotografskim aparatom u momentima kada nije brisala suze i šmrckala u belu maramicu sa izvezenim ličnim inicijalima. Fotografija joj je postala pasija. Po celoj kući su stajali albumi, a one najlepše je uramljivala i kačila na zidove. Stan je ličio na galeriju. Marije su bacale na moju glavu cveće ubrano kraj puta. Kao u narodnoj pesmi, nebo je plakalo za vojnike. Gušili smo se od isparenja vojničke uniforme. Te noći u spavaonici je otpočelo proklinjanje vojničkih dana i muka koje su nas snašle onako golobrade. Prvi put sam doznao šta znači isticanje nacionalnih interesa, nacionalna manjina i ostale pojmove koji se ranije u mojoj kući nisu pominjali. Stalno se planirao nekakav štrajk za bolje uslove, hranu, mekše dušeke, pregrupisavanje na njihove i naše. Iskren da budem, ja o tome ništa nisam znao. Posle Titove smrti moj otac je bacio člansku kartu Saveza komunista u smeće i zabranio svako bistrenje politike u kući. Odabran je da sa grupom radnika i članova partije peške krene u Beograd, na sahranu, tog 8. maja 1980. godine. Vrućina je bila nesnošljiva. Dobio je rane na nogama od neudobne obuće i opekotine po ušima jer su samo one virile ispod radničke kape. Sa Brozovom smrću ideja o proleterijatu je iz očevog uma iscurela kao gnoj, teško, sluzavo i bolno. Na ispraznim pričama o štrajku se i ostalo jer niko ne želi da dozna kako bije vojna policija. A time su nam uvek pretili.

Radovali smo se marendi. Kada ti neko ukrade marendu, slatki vojnički obrok sa čokoladicom i sokom, spreman si da ga probušiš bajonetom. Bolje da ti opsuje majku. Bio sam tri meseca u kasarni u Valjevu, a onda u Subotici. Odlazak na sever države bio je daleko prihvatljiviji jer sam sa vrata skinuo Olginog brata. Sticajem neverovatnih okolnosti, koje samo meni mogu da se dogode, njen brat Krsta Simić je te godine završio Vojnu akademiju, kao jedan od najboljih u klasi, i mi smo mu bili prva četa kojom je komandovao. Prepoznao me je. I počeo da naplaćuje davne greške. Kao da mu moje javno batinjanje nije bilo dovoljno. Ribao sam klozet, stražario, čistio lišće i istovarao rizlu. Mislim da sam jednog meseca više od dvesta puta namestio svoj krevet jer metalni novčić koji je bacio na njega nije dovoljno odskočio i morao sam opet da zatežem posteljinu dok ne bude toliko, hirurški precizno, namontirana da u reviziji novčić odleti do plafona. Nemoguće, ali sam bio uporan. Dva puta sam bio spreman da repetiram pušku i ubijem ga. Dok sam stražario ispod njegovog prozora, mislio sam da mu ubacim bombu u krevet. Raščulo se za moj usud. Nisu me žalili jer dok god je neko drugi dežurni krivac, oni su spokojni. Kada sam završio u bolnici zbog žuljeva, spevao sam šaljivu pesmicu na njegov račun. Vojnici se pale kao palidrvca. Za tren je buknuo požar i jedinica je pevala moje stihove. Pokušao je da pronađe krivca, ali Ivan Sedlar nije bio na listi regruta.

Posle mesec dana saznao sam da mi je umro deda po ocu. Moj deda. Moj spasilac. Junak mog detinjstva. Tražio sam dvodnevni otpust da idem na sahranu. Krsta nije popuštao ni posle moje plačne molbe. Za razliku od Sedlara, ja sam bio prava plačipička. I nikada ništa nisam dobio na suze. Osim gnušanja. Krsta je bio stariji od mene nekoliko godina, a tvrdoglaviji kao sto razmaženih curica. Opsovao sam mu sestru, ali sam odmah zažalio. Para iz ušiju je krenula da kulja kao iz vulkanskog grotla. Suzdržao se da ne nasrne na mene.

Odlučio sam da pobegnem. Išetao sam iz kasarne, kao da imam dopust. Niko me ništa nije pitao. Deda je pogodio da umre u petak, što je ispalo dobro jer sam se u grupi vojnika uputio ka železničkoj stanici.

Moj deda nije voleo vozove. Bio je dečkić kada su u teretnim vagonima prevozili ljude u logore. Neretko je govorio o tome. Kada bi popio koju više, sedeo bi na velikom belom krečnjaku koji je stajao ispred kuće, pušio duvan i klatio se.

Ajoj, ajooj, krrrrrrc, šššššššššššš.... tako su ispuštali glasove... pa opet, majko pomagaj! Dajte vode! Dajte nam malo vodeeee! Ljudi, žene, deca, svi u marvenim vagonima, ječe, cvrče, jauču, mole. Odvoze ih nekud zaključane, čemerne. Nisu njih ubijali gasom, ne! Njih su odmah istovarivali u jame i posipali krečom, kamenjem, pa zemljom. Sećam se jednih očiju. Gledale su me pune silnih aveti koje ja nisam raspoznavao. Video sam dečije prste provučene kroz daske. Tih noćiju sam umirao sa njima. Nisam mogao da učinim ništa. Moja pokojna majka me je vukla po poznatim gajevima i skrivala. Tri meseca sam spavao u Drekavčevoj pećini. Tada sam i osedeo. Bojala se svih vojski. Četnika, partizana i nemaca. Mogao sam da nosim pušku. Hteo sam da krenem sa dva starija brata, gore u šumu. Nisu mi dali. Samo sam ja stajao noću ispred Drekavčeve pećine i osluškivao jauk sirotana. Oba brata su se vratila iz rata. Jedan se propio i ubio se tri meseca kasnije. Okačio se o šljivu, vidiš onu tamo... e o nju. Drugi je kljakav ostao. Pogodio ga švapski metak u nogu...“

Onda bi se ućutao, ili bi ga baba ućutkala da ne priča dalje.

„Ne straši mi dete! Sine, laže deda, izmišlja. Znaš da voli da ti priča bajke!“

Nikada nisam saznao nešto više. Ne znam kraj koje pruge je mogao da posmatra voz pun ljudi koji su vođeni u logore kada pruga ne prolazi kroz selo. Ne znam gde je ta Drekavčeva pećina, ni to da je imao dva brata. Znam za dve sestre. Retki su bili ti momenti kada je tako gubio razum i pričao o strahotama koje je čuo, a možda i sam video. Da li nije mogao da prežali što nije otišao u rat, već je nosio stigmu kukavice dok je prolazio pored majki koje su izgubile sinove jedince, ili zaista nije bio stasao za vojsku, ostaće pod velom tajne. Moj deda biće sahranjen pored svog oca, preživelog borca sa Solunskog fronta, čiju kuburu i nekakav zarđali orden prenosimo krišom sa kolena na koleno.

„O tome se ne priča. Zlo je bilo šta govoriti. Jezik seče glavu, a ne mač“, mudrovala je baba.

Dok voz polako ulazi u stanicu mog rodnog grada, nestaje u dimu slika mog dede koji se klati na krečnjaku ispred kuće i nariče za pokojnim neznancima. Prekorevao sam sebe što sam ceo put o njemu mislio kao o takvom, maničnom u stigmi koju je nosio na srcu, umesto onakvog kakav je zaista bio u mojim očima. Junak. Nosio je šajkaču i bele štirkane košulje, čak i na njivi. Pekao je najbolju rakiju na svetu i, priča se, obigravao oko tuđih žena.

Oko tri sata posle ponoći ušao sam u seosku kuću. Baba je bila budna. Vrisnula je kada me je ugledala. Zagrlila me i zaboravila na hladni mejit u susednoj sobi. Svi su se probudili, izljubili me. Hteo sam odmah da vidim dedu, ali mi nisu dali da uđem pre nego što jedem. Jeo sam sir, pršutu i topao hleb. Svaki zalogaj mi je šmirglao grkljan.

Bio je hladan, modar oko usana i očiju. Blago se osmehivao. Usta su mu ostala u tom grču izvijenom u šeretski kez. Glava obavijena belom maramom. Na glavi šajkača, u nedrima duvan, a kraj nogu flaša rakije i kilogram kocke šećera. Kako je voleo ujutru da pojede jednu kockicu, istopi je u ustima, mljacka, pa zalije hladnom vodom. Onda se razviče po kući: „Ima li šta ovde da jede ovaj čo'ek?“ Plamen zadušne sveće pucketao je i obasjavao mu čelo. Petrolejka je cvrčala kraj nogu onih koji su ga čuvali, moj drugi deda, jedan komšija i kum.

Sutradan sam na seoskom groblju, u uniformi, salutirao sanduku  koji su spuštali u raku. Kao da sam član garde predsednika kog ispraćamo na večni počinak. Toliko sam ponosan i svečano tužan bio. Kao nasjtariji unuk, nosio sam krstaču. Nisam plakao jer vojnici ne plaču. Kada je prvi busen udario o tabut, mom ocu je klecnulo koleno. Baba je naricala. Sedlar me podbadao u rebra da se okrenem. Opirao sam se iako sam osećao pogled na potiljku. Ispod jednog od borova na kraju groblja čekala me vojna policija. Zahvalan sam što mi nisu stavili lisice na ruke i što su mi dozvolili da se pozdravim sa porodicom.

„Vojniče, hajde. Dugo već stojimo ovde.“

„Hvala vam ljudi što...“

„Ne zahvaljuj. Znaš da ćeš u zatvor?“

„Znam!“

Ostatak puta do valjevske kasarne ćutali smo i pušili. Puše dobre cigarete, „marlboro“, crveni. Da sam kojim slučajem dezertirao, sada bi me tukli, kinjili, maltretirali. Ovako znaju oni šta znači kad ti umre deda.

Dobio sam produžetak vojnog roka dve nedelje, koliko sam i ležao u ćeliji. Samo sam spavao i maštao o Olgi. Nikada je nisam postao sit. Sedlar se nervirao što ne može na svež vazduh i kako ga ubija smrad mojih cokula. Kada sam izašao, Krsta više nije bio komandir čete, prekmandovan je uz pomoć tatinih veza na aerodrom u Batajnici. A ja sam ubrzo bio u vojnom kamionu koji je vozio vojnike, kao krompire, u Suboticu. Tamo me je sačekala vest da se Jovica oženio. Skromno venčanje u krugu porodice, iznenadno, jer je Marija trudna. Preselili su se u malu kuću na periferiji. Otvorio je automehaničarsku radnju. Tri godine potom se razveo, pa opet oženio. O tome nisam znao mnogo. Nisam ga video do one godine u beogradskom Zoološkom vrtu kada je sa porodicom hranio majmune.

Pavle mi je pisao redovno i upoznavao me sa studentskim životom u prestonici. Svaka druga rečenica je počinjala sa Marija kaže.

O vojničkim danima provedenim u Subotici bih mogao da napišem roman, ako ništa drugo, kada umrem, možda će se okupiti svi oni u čije ime sam pisao pisma i objaviti malu pesmaricu i najlepše odlomke sudbinskih koverti koje su oblizivali i slali devojkama širom države. Najtragičniji slučaj koji je neko pismo prouzrokovalo jeste slučaj Tome Podlepića iz Krnjeva. Naime, Toma nije bio vičan lepom izražavanju, a i rukopis mu nije bio čitak, stoga sam u moru pisanija beležio i njegove misli na papir, ulepšavao ih i ostavljao latice poljskog cveća, koje se, dok stigne u Krnjevo, sušilo, ali ne sumnjam da je isporuka bila najmirišljivija i najlepša za tu mladu devojku. Pisao joj je svakodnevno, a ja sam za to dobijao paklu cigareta. Imao sam toliko cigareta da sam višak prodavao saborcima čim im nestane duvana. Nesrećni Toma Podlepić bio je silno zaljubljen, po njegovom verovanju i veren sa dotičnom gospođicom Milkom Krunić. Maštao je kako će se njome oženiti čim se završi vojna obaveza. Ta srećnica je čitala pisma. Verujem da je uzdisala i omamljena mirisom livadskog cveća krvarila iz nosa, a možda od tolike ljubavi i mesečarila. Udala se za poštara koji je u Krnjevu raznosio penzije i male pošiljke. Kada je primio dopisnicu koju sam lično video, zanemeo je. Pisao mu je mlađi brat. Milka se udala. Svadba bila velika. Tata se napio. Kako šuljevi? Nisam znao da su ga mučili šuljevi. Do kraja vojnog roka nije progovorio. Osećao sam se pomalo krivim. Na njegov račun prštale su šale. Vojnici su vrcali od podsmeha, a neki su se i preplašili. Oni koji su imali devojke, prestali su da im pišu. Polako sam ostajao bez cigareta. Sedeo sam kraj Tome i uzdisao. Žao mi je bilo da bude sam u svojoj muci. Dva dana pre završetka armijske golgote napio se i rešio da joj se osveti. Morao sam sa njim. Preskočili smo ogradu jer je stražario Mita Vrač koji je svoju dužnost vršio veoma nesavesno. Stopirali smo iz Subotice i krenuli put Krnjeva. Nismo stigli. Završili smo u Vršcu, pijani, usrani, pretučeni od lokalnih giliptera kojima naša uniforma nije bila sveta. Toma je započeo tuču. Šta ću, vojnik vojnika ne ostavlja samog u boju. Krvavih noseva i pocepanih revera nekako smo ustopirali kamiondžiju iz Turske. Nismo se razumeli, ali je i sam shvatio da je najbolje da ćuti. Verovatno nismo prve pobegulje koje je vozio. Stao je ispred kasarne. Bilo je deset sati izjutra. Priključili smo se radnom zadatku čete. Na nas niko nije obraćao pažnju. Pomislio sam da smo se izvukli i da je komandir milostiv jer se uskoro vraćamo kućama. U devet uveče su se ugasila svetla, u deset je zamro svaki žamor u spavaonama. U pola jedanaest je komandir ušao na vrata. Prozvao je naša imena i naredio oblačenje. Izašli smo ispred kasarne ošamućeni, pospani, umorni i još uvek mamurni. Naredio je da donesemo lopate. Popeli smo se u jedan od kamiona parkiranih u vojnom krugu.

Istovaraj mrak! Tri, četiri, sad!“, doviknuo je kao da smo na takmičenju. Pogledali smo se. Ja sam kao istaknuti filozof čete otvorio usta pokušavajući da ga upitam za smisleni razlog, ali sam odustao. Počelo je istovaranje. Posilni je prineo stolicu i sto naspram kamiona. Komandir  se udobno smestio i gledao nas kako istovaramo, lopatamo mrak. Za to vreme on je obedovao, popio dve rakije, popušio pola paklice cigareta. Sve vreme je bio smrtno ozbiljan. Tri sata kasnije upitao nas je da li smo istovarili mrak. Presrećni, rekli smo da jesmo. Prišao je i osmotrio prazan kamion.

Vojnici mirno! Kakav je ovo mrak ovde? Lažete pretpostavljenog! Istovaraj mrak!“

Nastavili smo sa istovaranjem. Već je bilo oko četiri izjutra, još se nije razdanilo, komandir nam je prišao i postavio isto pitanje.

Vojnici, jeste li istovarili mrak?!“

Jesmo, druže komandire!“

Dobro! Slobodni ste!“

Slomljeni, zbunjeni i poniženi, vratili smo se u spavaonu. Taman smo se skinuli, složili uniformu i dodirnuli šupljim glavama jastuk, kad smo opet čuli svoja imena i naredbu. Znali smo da je probudio sve vojnike, ali nisu ustajali. Nije prozvao njihova imena.

Momci, oribaste li cokule od mraka?“

Obojici je pao mrak na oči, ali morali smo da ribamo cokule, ne samo svoje, nego čitave spavaonice. Prvo mokrom krpom, pa da ih posušimo, onda imalinom i glancanje četkom. Kada smo završili posao, nije bilo potrebe da se vraćamo na počinak jer su bosi vojnici stajali pored svojih kreveta. Podelili smo im cokule i nastavili sa dnevnim aktivnostima. Komandir se osmehivao i činilo se da se posle noćašnje zafkancije dobro odmorio. Kao da je spavao, a nije.

Dobro je da ne završismo u zatvoru zbog one kurve!“, viknuo je Toma.

Nisam smeo ni reč da progovorim, da ne izmalerišem koliko-toliko srećnu okolnost, jer pomisao na pendrek vojne policije uznemiravala mi je pankreas, debelo crevo i kamen u bubregu. Nisam te sreće da dva puta pogodim na fine momke.

....................................................................................................................................................

Roman Branke Selaković Milošević “Glineni kralj” dobio je nagradu “Miroslav Dereta” za 2016. Godinu.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2500876
ETNA