Početna stranica arrow Rukopisi ne gore arrow Novogodišnja noć na zemlji

Novogodišnja noć na zemlji

Vrednovanje: ONONONONON / 2
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
03. 01. 2017.


night-on-earth

Taksi vozilo lako pamtljivog završetka   tablica (007 ĆĆ) kretalo se gotovo bešumno kroz novogodišnju noć, ili makar ono što je od nje ostalo. Do svitanja je, zahvaljujući predugim zimskim noćima, bilo još vremena, ali je eksplozivna i bučna atmosfera već odavno ustupila mesto sveobuhvatnoj obamrlosti, tako tipičnoj za praskozorja u simpatičnim  gradovima   na jugu Bačke . Vlasnik taksija, koga su prijatelji  znali kao gazda-Šuleta (iako mu je kršteno ime bilo Ranko) godinama unazad želeo je da na miru proslavi Novu godinu, ali je bio suviše meka srca da odbija pozive,  mada je među njima bilo i takvih koji bi čoveka nenaviknutog na iznenađenja terali u plač, paralisali strahom ili nagonili na smeh finalizovan bezuslovnim upišavanjem. Bilo je, srećom ne odviše često, čak i poziva koji su umeli izazvati sve tri narečene reakcije istovremeno, ali to gazda-Šuleta nije plašilo, jer je bio jedan od onih ljudi što pred strahom, tj. nepoznatim, ne uzmiče tako lako.

A strah od nepoznatog (osim želje da se bude sa svojom porodicom, naravno)  mogao bi biti čak i najjači razlog da se batali taksiranje u novogodišnjoj noći. Čega se sve gazda-Šule, krštenim imenom Ranko, nije nagledao tokom prevoženja svojih uvaženih, uglavnom treštenih sugrađana, nakon provoda na dočecima Novih godina. Krajem prošlog veka, možda baš na prelazu iz jednog u drugo stoleće,  jedan  njegov komšija, tada student, a sada ugledni lekar, sa limenkom piva u ruci  pričao je kako od svih životinja ženka noja ima najskladnije noge, dok su srna i gnu neopravdano precenjeni; seća se gazda-Šule  i izvesne starije gospođe, koja je, pre neku godinu, doduše potpuno trezna, vatreno pričala o tome kako su Nove godine zaostavština drevne vanzemaljske civilizacije, čije je kulturno, administrativno i političko središte bila jedna močvara pored Mrtve Tise, nešto niže od Bačkog Gradišta; nezaboravan je i veseli gospodin srednjih godina, koji je, dobrano nakvašenih jetara,  posle prošlog dočeka tražio da ga gazda-Šule  vozi skroz u Melence (i to bio spreman  unapred platiti) , jer će, posle valjanja u slanom blatu Rusande, osnažiti sve vitalne organe, ojačati imunitet i obdaren prirodnom granitnom erekcijom najzad uspeti da uskoči u krevet nemilosrdne i nepopustljive komšinice Violete.


Gospodin kojeg gazda-Šule , kao poslednju mušteriju, vozi u noći dočeka 2017. godine, srećom, nije bio od takve fele.  Radilo se o izrazito simpatičnom čoveku srednjih godina, po svemu sudeći ne previše naviknutom na alkohol. Piće ga je poprilično uhvatilo,  ali   iz njegovog pravca nije smrdelo kao iz rakijskog bureta, niti je previše zaplitao jezikom, štucao, češao genitalije, podrigivao na ivici povraćanja...Naprotiv- bio je veoma uljudan, taksisti se obraćao gotovo bečkom etikecijom, a alkohol je (primetio je to gazda-Šule svojim izvežbanim okom) delovao tako da čoveka otkravi, oslobodi ga socijalnih inhibicija i učini komunikativnijim i veselijim. Čovek je pričao kao navijen - ovo je prva Nova godina koju je posle ko zna koliko vremena  proveo  bez svoje supruge. Ne, nisu se rastali, niti razišli, nego je njoj sinula ta  glupa ideja, jer je želela da sada, kada su deca već odrasla, njoj dođu drugarice iz detinjstva, sa kojima se oduvek bezuspešno dogovorala oko zajedničkog dočeka, a on prihvati poziv svojih prijatelja iz osnovne škole. Tako je i bilo, objašnjavao je dalje uglađeni pripiti putnik taksija:


  • Znate, uvaženi gospodine, ja stvarno volim da se družim sa svojim drugarima iz osnovne, štaviše, čak sam i ponosan na to, ne znam za mnogo sličnih primera, da su i posle 30 godina ljudi toliko bliski i otvoreni jedni prema drugima. No, pokušao sam objasniti svojoj tvrdoglavoj ženi da Nova godina nije prilika za to, ali ona me nije slušala. Rešila je da se najzad vidi sa tim svojim drugaricama, a ta kad nešto zacrta  to Vam je, cenjeni gospodine, munjom u kamen uklesano. Dobro sam se ja i proveo, naravno, možda sam malo više popio, zbog čega Vam se izvinjavam (gazda-Šule se samo osmehnuo i odmahnuo rukom). A je l’ znate kako me zovu drugari iz osnovne? Pratite fudbal? (Šule  potvrdno klima glavom). Onda svakako znate da je FK “Lester” bio najveća senzacija u poslednjih dvadesetak godina? (još jedan i klimoglav). E, tamo ima jedan fudbaler po kome sam ja dobio nadimak “Deni”. Ništa vam nije jasno? Objasniću Vam, imamo taman toliko vremena. Moje prezime, pravo, da ne bude zabune, malo je arhaično i netipično - prezivam se Popivoda.  Onaj fudbaler “Lestera”, sigurno znate za njega, jer je među najvažnijim, preziva se Drinkwater, što bi bio engleski analogon, možda čak i ekvivalent  moga prezimena. E, sad, pošto su moji drugari iz osnovne duhoviti ljudi, nisu želeli da mi daju nadimak na prvu loptu, “Drinkwater”, već su se opredelili za ime toga fudbalera - Daniel , tj. Deni. Tako ja, pod stare dane, pored svog krštenog Ostoja Popivoda, postadoh Deni, što je čak i simpatično, sve dok se neko ne seti da izvuče onu sladunjavu i patetičnu pesmicu istog naziva, znate je , malopre je čak bila i na radiju - kada gledam tvoje lice uvjek osjetim toplinu koju nosi ljetnja noć…

Adresa koju je Ostoja “Deni” Popivoda rekao pri ulasku u automobil bila je na desetak metara. Gazda-Šule je zaustavio taksi,  Deni  je platio, srdačno se rukovao sa vozačem, poželeo mu srećnu Novu godinu i uputio se ka kapiji lepe porodične kuće. Umorno zevnuvši, ali ne skidajući osmeh sa lica, taksista Ranko je krenuo kući, na kraju još jedne beskrajno zanimljive novogodišnje noći.


…………………………………………………………………………………


Na kapiji porodične kuće, pred kojom ga je koji trenutak ranije ostavio taksista, Ostoja “Deni” Popivoda dugo se mučio pokušavajući da otključa. Kako to uvek biva, u svežnju ključeva (imao ih je makar 15, a za ⅔ nije imao pojma čemu služe) onaj koji otvara bravu  nalazi se među poslednja tri isprobana. Pomalo se smrzavajući, gospodin Popivoda na kraju je ipak otključao kapiju i krenuo bučno ka ulaznim vratima , usput slučajno šutnuvši neku kantu. Bio je ubeđen da su supruga i njene drugarice i dalje budne, ali se u tome, izgleda, grdno prevario. Pogledao je na sat - skoro šest! Opa, zadržao se duže nego što je mislio. Deca nisu bila tu, sin je otišao na neku planinčinu, odakle mu se javio negde oko tri ujutro, a čerka je posle dočeka ostala da prespava kod drugarice (ona se, po nepisanom pravilu, javlja majci). Uprkos tome, već u dnevnoj sobi čulo se duboko i ravnomerno disanje, tipično za usnule osobe. Malo se uplašivši, Deni je samo na trenutak upalio svetlo i video prizor od koga mu je srce ubrzano poskočilo, a mozak zabagovao, šaljući gomilu protivrečnih instrukcija. Na razvučenoj ugaonoj garnituri, naime, spavale su dve ženine drugarice, verovatno one koje su došle iz inostranstva specijalno za to veče. Gospodin Drinkwater pretpostavljao je da im njegova supruga nije dozvolila da traže hotel (jedan od dva), pa su ostale da prespavaju kod njih. Sve bi to bilo krasno da jednoj od dve dobrodržeće gospođe nije spao pokrivač, što je Denijevim očima, na onaj veoma kratak trenutak dok je svetlo bilo uključeno, izložilo izrazito uzbudljiv prizor. Ženina otkrivena drugarica spavala je na stomaku , ali joj je, pukim slučajem, i spavaćica skliznula ka gore, otkrivajući najveći deo spektakularne pozadine, na kojoj bi joj pozavidele i neuporedivo mlađe devojke. Sirotom Popivodi odmah je došlo da upražnjava sopstveno prezime, e da bi se nekako smirio. Setio se, istog časa,  jednog svog prijatelja, koji je pre mnogo godina prepričavao sličnu situaciju - dok je sa ženom živeo u iznajmljenom stanu, u posetu im je jednog vikenda došla ženina sestra od tetke . Ustavši tokom noći zarad pražnjenja mehura, taj prijatelj je na kauču u dnevnoj sobi video isti prizor - takorekuć svastika leži na stomaku a njena neverovatna guza, u snu nekako neprirodno izvijena (“na izvol’te”, tako se izrazio) - sasvim gola! Taj njegov prijatelj sazdan je od drugačijeg materijala, pa je (ako mu je verovati) problem neplanirane, a monstruozne erekcije, koja se pojavila istog časa, veoma brzo razrešio na mestu na koje je prvobitno i krenuo-u toaletu, pazeći da usnula svaja ne čuje nešto od njegovih prigušenih urlika i  raskalašnog roptanja. Gospodin Popivoda je, u poređenju sa svojim prijateljem , imao  komparativnih  prednosti  - u trenutku incidenta stariji je dvadesetak godina pa mu telo više ne može biti onako surov gospodar kao kada je bilo u dvadesetim, a da ne govorimo o tome da je pomenuti Ostojin prijatelj oduvek bio rob svoje predimenzionirane čulnosti, koja ge je mnogo puta dovodila u neprijatne situacije, dočim je Ostoja važio za čoveka koji stvarno ume da se kontroliše. Baš zahvaljujući toj kontroli, istog časa se potrudio da iz mozga izbriše prizor koji je video, zaputivši se, po mraku, dobro poznatim putem ka spavaćoj sobi. Njegova žena je takođe čvrsto spavala, pa se neprimetno ušuškao pored nje, utonuvši u dug, ali na momente izrazito nemiran san. Ispostavilo se da je ono  što je na javi  lako  izbrisati odmah po viđenju, u snu praktično neobrisivo i da može da se vrati kao nekoliko puta ubedljivija i plastičnija vizija.  Ostoja Deni Popivoda se cele noći prevrtao, boreći se sa snoviđenjima , čas strašnim čas neizdrživim . Kada se odvoje sve ono suvišne i neobjašnjive epizode, glavna nit je izgledala ovako -  njegov imenjak, pravi  Danny Drinkwater proslavljao neki veoma važan gol u plavom dresu, otrčao do ivice terena, izvadio korner-zastavicu i njome pokazivao ka svečanoj loži stadiona. Loža je bila identična onoj iz filma “The 51st State” što je ukazivalo na mogućnost da je Lester postigao gol u gostima protiv Liverpula, ali to nije bilo toliko važno, koliko dalji tok radnje . Ostoja je u snu lako prošao kroz neprobojno staklo, da bi se loža očas posla pretvorila u njegovu dnevnu sobu, sa razvučenom ugaonom garniturom, na kojoj je potrbuške ležala razgolićena drugarica njegove žene, privlačeći užasnutog Ostoju k sebi, pokretima savijenog kažiprsta koji su proizvodili magnetno polje jače od Zemljinog. Moglo je biti i jedan po podne kada se Ostoja najzad probudio i sav preznojan, sa ogromnim olakšanjem uzdahnuo. “Dobro je, sve je bio samo san, odoleo sam”. Ne bez doze autoponosa, Ostoja se ponovo ispružio na krevetu, veselo se protežući. Njegova žena već je bila ustala, ali se iz dnevne sobe nije čulo ništa. “Biće da ih je ispratila do autobuske ili aerodroma”, pomislio je.  Nenaviknut na piće, Ostoja “Deni” Popivoda osećao je malo jaču glavobolju, pa je tiho prošaptao još samo “moraću da smanjim alkohol”

taxi

-----------------------------------------------------------------------------------------------


Gospođa Popivoda probudila se nešto posle 11 časova, zadovoljna činjenicom da je uspela odspavati dobrih 6  sati. Novogodišnje veče sa drugaricama ispalo je čak i mnogo bolje nego što je mogla očekivati - njih četiri i dalje su živele u istom gradu, ali se nisu toliko viđale, dok su dve prijateljice iz inostranstva (obe žive u Nemačkoj) poslednji put bile ovde pre skoro deset godina. Početna formalnost i povremena usiljenost razgovora brzo su  ustupile  mesto nekadašnjoj prisnosti i već do ponoći šest žena su imale osećaj da su nekako vraćene u doba svog poznog detinjstva, kada su bile nerazdvojne drugarice, ubeđene da će tako biti zauvek. Ostatak praznične  večeri nije se nimalo razlikovao od dočeka  neke od Novih godina tokom pretposlednje decenije XX stoleća. Tri drugarice  koje žive u istom gradu otišle su oko 4, dok su gospođa Popivoda i prijateljice   iz Nemačke ostale budne još nekih sat vremena, veselo se cerekajući  i pričajući o milion različitih stvari koje su im se u međuvremenu (za dvadesetak godina) dogodile. Bilo je oko 5 ujutro kada je svoje gošće smestila na razmeštenu  ugaonu garnituru i gotovo otplesala do spavaće sobe, srećna zbog sjajne novogodišnje večeri. Čula je, možda, kroz san, kako je njen muž došao nekih sat vremena kasnije, ali je bila toliko umorna da nije imala snage da otvori oči. Primetila je da joj je muž imao na trenutke buran i nemiran san, a naročito se čudno ponašao oko 11 sati, kada je ona već ustala i krenula ka kupatilu. Ostoja je tada počeo mrmlati, zatvorenih očiju se od nečega branio, nekoliko puta artikulisano izgovorivši “neću, neću, ne smem”. Seća se i da je pominjao onaj blesavi nadimak koji su mu školski drugovi iz osnovne prilepili pre nekoliko godina (“Deni”), dok je sve ostalo bilo sasvim nepovezano, gotovo iracionalno - “svaja”, “loža” ,“kupatilo”, “dupe”, “Liverpul”, “crni Škoti”, “Semjuel L. Džekson”,  “kilt” i slično. Ostoji nije bilo prvi put da nešto pominje  u snu, ali  se nikada nije dešavalo da se ovoliko raspriča. Ponovila je, u kratkim crtama, nešto od toga svojim drugaricama, dok ih je, oko pola jedan, ispraćala do autobuske stanice, odakle imaju prevoz direktno do aerodroma.  One su se počele smejati još u kući (tiho, da ne probude Ostoju) , nisu prestajale ni kad su ispred kapije čekale taksi (izraživši žaljenje što Ostoja nije ustao, da ga i lično začikuju) , da bi se primirile tek kada su u vozilo sele. Nisu izdržale dugo, pa su opet prasnule u smeh, ponavljajući u taksiju sve one reči koje su čule, a naročito im je smešan bio nadimak “Deni”, kojeg su izgovarale raznim intonacijama, Isprativši svoje vesele prijateljice na autobus, gospođa Popivoda vratila se istim taksijem kući. Primetila je, u    povratku, da je vozač fiksira  pogledom “moram pitati  makar umro” pa mu je, dok  je iz automobila izlazila,  olakšala patnju: “Nešto ste hteli da me pitate, izvolite”


  • Vaš muž , Ostoja, on je ovaj o kom ste pričale, što je buncao sve te budalaštine u snu?


“Da, to je on”, rekla je gospođa Popivoda dok je već zatvarala vrata taksija, ali se istog trenutka setila  da nijednom  nisu pominule  njegovo ime, samo nadimak, kao i da taksistu uopšte ne poznaje. Nasmejani taksista već je bio odjurio, pa je zbunjeno gledala u njegov automobil u daljini, kao i karakteristične registarske tablice, sa završetkom 007 ĆĆ. Stajala je nekoliko sekundi u mestu, prebirajući po mislima, objasnivši sebi da taksista odnekud mora poznavati njenog muža. Ušavši u kuću, zatekla je tog istog muža u dnevnoj sobi, veselog i nasmejanog. Čestitali su jedno drugom Novu godinu, najzad, malo popričali, da bi je Ostoja, pre nego što mu je pomenula epizodu sa taksistom, brzo odveo do svoje radne sobe da joj pokaže nešto.


  • Vidiš, ljubavi, noćas sam imao neke čudne snove, gotovo košmare. Da ne dužim previše, kad sam se probudio, osetio sam ogromno olakšanje i obećao sebi da ću morati da smanjim alkohol. Jedva da je prošlo sat i po od tada, a ja sam prvu novogodišnju zakletvu već ispunio! Pogledaj!


Gospođa Popivoda je začuđeno gledala svoga muža, za kojeg je na trenutak pomislila da je skrenuo pameću. Brzo se smirila, shvativši o čemu se radi - Ostoji se, posle dosta teškog završetka prethodne godine (ostao bez posla) , najzad vratio onaj njegov sjajni smisao za humor! Njen muž je, naime, u ruci držao dve male boce na kojima je pisalo “alkohol”. Prethodno je taj alkohol ispunjavao trećinu  velike plastične boce od jednog litra, i Ostoja ga je koristio za čišćenje svojih audio-uređaja, kompjuterskih komponenti, ali i kao dezifenkciono sredstvo kada bi se posekao majstorišući po kući. Gospođa Popivoda je prasnula u glasan smeh, čestitajući svome mužu na neverovatnom uspehu: “Bravo, Deni, majstore, smanjio si alkohol!”

Ostoja “Deni” Popivoda odmah se pridružio svojoj ženi u veselom i neobuzdanom kikotu. Seli su na dvosed, smejali se kao budale i uživali u trenutku. Ako je istina da ćemo cele godine raditi ono što i njenog prvog dana, pred bračnim parom Popivoda je veličanstvenih 12 meseci.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2599334
ETNA