Tavan

Vrednovanje: ONONONONON / 2
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
28. 12. 2016.

tavan

Premda mi je doktor to strogo zabranio, malo sam razmišljao i shvatio da je život tek – paučina. U lepljivoj mreži niti nemoćnim nožicama mlataraju zarobljeni predmeti, uspomene, uzaludne nade... A svemoćni pauk luči konce iz svojih predivnih bradavica (nisu tako lepe, već suču predivo – otud naziv) i isisava im svest i značaj. Pa se te suve ljušture pod dodirom sećanja smrve u prah. Od koga je, konačno, sve i počelo.

Puf, pant... Dahćem uz 258 stepenika lestvice užasa najšepurastijeg nebodrpa u mom "malom mistu" – penjući se na tavan u potrazi za oholo i prerano odbačenim parom čizama. Lift ne radi jer je osvetoljubivi komšija precvikao neke kablove, kad ga je optužilo da je biciklanu okupirao za kiseljenje kupusa.

Uklješteno škrguću tavanske dveri! Kao da se, skvrčen, rotiram u zupčanicima brave. Ugledah raštimovane fotelje, kovrdže federa, piramide prašnjavih flaša, raštrkane utrobe kućnih aparata s venama spiralnih žica... Ogrisci vremena i ustajala krv nostalgije! Sve što je uz lozinku "može to još za nešto potrebati" preživelo racije vremena. Uskipeo tavan budi mi vrtoglavicu – kao da se prošlost obrušava na mene!

I tu, u uglu, odeljenje za tehničku robu. Braon koferčić u kome je, obgrljen poklopcem zvučnika, gramofon Iskraton 005 (škrgut ploče, metalni zarezač na igli da spreči štucanje vinila...). Kraj njega teška pisaća mašina kojom su, zasigurno, kucane nameštene presude ruskim partijcima. Ćudljiva stara dama je na svakih pedesetak otkucanih reči petljala čađavu traku, kočila kvrge slova, prezirući, očigledno, moje tmušave književne pokušaje. I, konačno, monarh naše dnevne sobe – radio Universal. Iza platnene koprene krio je "dve okrugle senke, kao dojke pod majicom, dva zvučnika" (A. H.). A pri dnu nekoliko dugmića (prvo sleva odlomljeno, izgubljeno). Pritiskom bi se osvetljavala skala po kojoj je škriparao crveni jezičak i upirao u čudne reči – Helsinki, Abu Dabi, Tirana, Kijev, Ankara, Rejkjavik... Mešali su se glasovi i zvuci, treperile krajnosti... Ceo svet preseljen u našu sobu, uz cenjkanje tonova planetarne pijace, čije tezge samo što se ne sruše uz kotrljanje voća i ljudi.

Tad ugledam dve ukalupljene vojničke duguljaste kape, očev zagrebački suvenir. O, kako smo se pod tim kartonskim šapkama brat i ja, na majčinu sablazan, bespoštedno bubecali. Nije ona bila očajna što se njeni petlići marišu! Problem su – izdajničke kape. Njihov pletenicama obgrljeni grb krije i po jednu nemilu fotografiju. Brat se lema pod zaštitničkim bekenbardima Franca Jozefa, a mene sokoli tunjavi Franja Ferdinand. Majka ustrelja oca pogledom i kolutajući očima izlazi s razbojišta, a on začikava kroz zube: "Mili moji Habsburgovci."

Odnekud izljuma plišani Vučko, a s njim podruku i pesmica koja pojašnjava zašto vuk ima rukavice ("Kad te j..., da te ne ogrebe"). Ta maskota trebala je biti dar devojčici u koju sam se, uz drhtaj krvi i paničnu spoznaju da je volim više i od roditelja, zaljubio. Vučko se i dalje prašnjavi na mom tavanu i... Toliko o uviru prve ljubavi. Tad sam se zarekao da se nipošto više neću zaljubljivati. I održao sam reč, ali tek dva meseca i 14 dana.

Opa, u kutiji Eva sardine – praćkica od dvobojne žice, s desetinama malih potkovica, neophodnom municijom. Tu je i iskošteno telo flomastera – pljuca – u koju se (isključivo na času) dune, da izleti raskvašena loptica papira. Setih se još dve školske manguparije. Fizička bol bila bi nanošena kad bi se čvor na kraju šala nakvasio u ledenoj vodi, pa bi se njim vitlalo kao šestopercem. Trajniju duševnu patnju donosila bi čaurica smokija pritiskom raspršena u protivničko uho, čiji je levak bilo gotovo nemoguće iščistiti od te neobične sačme.

Iz trudnih koverata presipaju se fotografije. Upadljivo nema mojih slika iz detinjstva, a bio sam (nećete verovati) podnošljivo lepa beba. Bratu je ovekovečena svaka nužda i aljkavi obrok... A mene nigde. Dovoljno za sumnju da sam zapravo – usvojen! Godinama sam njuškao, tražio dokaze, upijao kućne šapate... I nikad ne nađoh ni žilicu tajne. Na kraju, ostade to najveća zabluda mog detinjstva (jedino ako mi majka sad ne bi, u suzama, sve priznala), posle one da je na velikom zidnom Jesenjinovom portretu zapravo moj otac. A dve različitije pojave nisu postojale na zemaljskoj šarenici.

U jednom povezu pravilno izrezani papiri, spojeni božanstvenim OHO lepilom ("Čupkaš ga, pa guliš, a ono se odvaja lagano i pravilno, kao što su se sa lica careva i kraljeva odvajali gips i glina posmrtnih maski... Ne znaš u čemu je zapravo suština tog užitka. Vjerojatno u tome što si svo vrijeme imao dojam da guliš vlastitu kožu, ali umjesto bola osjećao si ugodu", M. J.). To su časopisi koje sam sam uređivao, ilustrovao, i (sebi) prodavao. Sadržaj top-liste slatkiša (šampion – bombone RONDOMENT), telefoni omiljenih curica, reportaže sa krunjenja kukruza, čičaglišoliki stripovi...


D. K. kaže da ga privlače ruševine uspomena. "Kad je nešto porušeno to zadobija milost u mojim očima, milost da bude opisano u priči." Dok me iznutra liznu žalac tajanstvenog plamena, shvatih da se u čeprkanju po smetlištu vremena može naći pokoji očuvani, zaboravljeni odgovor koji bi još, kad se očisti i kad mu se pritegnu žbice svrhe i uvrne pokoji ventil – mogao nečemu koristiti.

Spuštam se, odmeravajući nanovo pronađene cokule, koje maestro slučaj šalje u novi život. A ja sam ponovo zavirio u stari, proživljeni pa zaboravljeni... Eh, da mi je ova pamet a ono vreme... Ma, nema svrhe sad o tome. "Prošla", što bi rekli stari, "baba sa kolačima." Usput, mimoilazim se sa komšijom koji je uprtio kacu punu gnjilog kupusa. Mirisna dobrodošlica pri povratku u stvarnost.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2531456
ETNA