Početna stranica arrow Rukopisi ne gore arrow Razglednica iz Hipohondurasa

Razglednica iz Hipohondurasa

Vrednovanje: ONONONONON / 2
Loše Najbolje 
Autor Predrag Ž. Vajagić
28. 11. 2016.



ipoondrija

Svetozar je hipohondar i ta činjenica izbija po videlu kao fleka od masne čorbe na skupocenoj svadbenoj košulji. Verujte, tolike godine golicam perom čestitog čovečića, znane su mi sve njegove tankoćutnosti i mogu stati iza svojih reči, a ispred misli koje po pravilu malo kasne.

Pronicljivi ste vi čitaoci, zajebana fela. Prihvatam optužbe da su moja uhodoljublja sebična i skribohlepna, no barataću samo argumentovanim činjenicama, razbucanim u osam preciznih simptoma koji dokazuju da je naš junak umišljeni bolesnik.

Simptom prvi

Ako je bolest putovanje siromašnih, Toza je Maglean lično. Njegovo zdravstveno izbezumlje je leđa o leđa s manijakalnošću. Tek što virus nekog gripa utekne iz tajnih CIA laboratorija, evo ga zakvačenog u njegovoj DNK spirali. Koliko je u mladosti bio zaokupljen bujnim simetrijama ženskog tela, toliko se sad, kinjeći ga, baca na premeravanje svog, tražeći ma kakve alarmantne nepravilnosti.

Satima pred ogledalom prebira tetive kô strune balalajke, napuhava stomak, čačka resicu grla, struže jezik gustim češljem, pa taj bris baca pod sočivo mikroskopa, zgombava mišiće tražeći fatalne guke, jednostavno - patrolira duž granica bola i samrtnog straha. Rupe iz anatomije u kojima obitava drekavac njegove panike tolike su da bi mogle progutati sve one nastavnike biologije koji ga ničemu nisu naučili.

Tobož je za dečiju igru, iako ih takva nikad nije zanimala, kupio plastični torzo čoveka (dvodelno srce, crevni trakt, prednja polovina bubrega, sve se vadi i uklapa), a novi član porodice postao je i Sten, skeletni dasa na točkiće. U početku je, znatiželjno skidajući poklopac Stenove lobanje, vršljao po sinusima, lamelama i membranama. Ubrzo pomeša kosti i organe, zaglavi vratašca dijafragme, te se prešalta na ukućane, pouzdane manekene za svoja komparativna istraživanja. Prepipava ih na preskok, iznenada napada i gnječi, stavlja na opite i mrcvari pitanjima koja slobodno možemo svrstati u zaumna:

Je l’ normalno da mi isplaženi jezik ovoliko ispadne, možda mu se neka osovina razlokala?

I vama li se krv u epruveti, ako je pedesetak puta mućnete, zgruša ko surutka?

Posle koliko sekundi ti, taste, kad pljuneš, nestanu mehurići?

Da li i tebi, zlato tatino, krcka u potiljku kad poljubiš lopaticu?

Zašto samo meni mali prst lakše ulazi u levo uvo, mož’ li to biti devijacija? Nije valjda polip, đavo ga odneo!

Halo kume, kakav si mi, kako tvoji? A, dobro, desi se to, kola su da se slupaju. Pozdravi kumu, samo nek je ona dobro, doći ću da joj se potpišem na gips. Nego, kad sam već slučajno nazvao, vidider, molim te, koliko pari rebara imaš. Ja napipavam 14 i još neki patrljak, bočno.

Ne može se reći da porodica nije preduzela spasavanje iz nabujale neuroze. Sastajali su se u užem i proširenom sastavu,  vrteli kroz plićak brzih rešenja dok je njega vuklo bljuzgavo dno.

Petrija, majka boležljivca, priznade da ga je previše razmazila stalno samo njemu ugađajući, na šta prijašin, Nevinkin otac, ironično reče kako se možda s tim ne bi složila njena tri muža, brzopotezno izmenjana tokom tih rajskih godina u kojima se posvetila samo sinu.

Ostali su sumnjali da možda beži od odgovornosti, raspitivali se nije li na poslu upao u neke probleme ili sukobe. Svima je laknulo kad je supruga ubeđeno presekla da njen zabračnik niti je kadar imati ljubavnicu niti uzajmiti pare od zelenaša. Vremenom, njihovo strpljenje je opadalo, premda on to, zaokupljen svojim golgotama, nije primećivao. Pošto se tako svima naskakao po grbači, logično je bilo je da ga, ceneći njegova medicinska zastranjenja - prozovu po jednom velikanu eksperimentalnog lečništva:

Šta je to, leba ti, Mengele upravo izvodio?, oprezno se interesuje Nevinkina najmlađa sestra.

Ma pusti čudaka, nasadio me da stojim zatvorenih očiju na jednoj nozi, to merio štopericom i upisivao u neke tabele.

Bolje da te nasadio znaš već kako, ali, ima ko ’oće!

Ne luduj, Zorkača, nije meni sad do toga...

Uh, uh, gore je nego što si pričala, mila moja. Znači, u crvenoj je zoni, šifra - jebeno. I, šta ti kaza?

Šta misliš, mrštio se i napao me što mogu tako, kao slepa roda, drežditi čitav minut, dok se njemu zamanta već posle četrdeset sekundi. Sad mu je to predznak moždanog udara, đavo ga smoždio benastog.

Treba to izdržati, sejo draga, svaka tebi čast!

Simptom drugi

Hipohondri žele, makar crkli, dokazati da su u pravu i Svetozar nije cvetak-izuzetak. Pri prvom suočenju snishodljiv, kasnije se s doktorima svađa, opovrgava im dijagnoze, ispravlja ih u latinštini, huli i rashuljuje po njima.

Za popove mi je jasno, žive od svete vodice i Isusove bradice, ali belomantijaši su veće zlo. Nađi komad pijanice, na’vataj mu u teglu pijavice i eto ti stručnjaka i iscelitelja. Godinama ih proučavam, njihovi mozgovi su tamni vilajeti! Častim sistematskim pregledom na privatnoj klinici onog od vas ko dokaže da ih više zanima šta pacijent nosi u žučnoj nego u ukrasnoj kesi. Kamo tri lepe sreće da naše nalaze i snimke analiziraju detaljno kao čipkasti veš sestrica, sve samih radodajki, drombuljao je Svetozar čim bi našao ikog voljnog da sasluša.

Višekratno je opasuljivao lekarske gulanfere. Zgrožen njihovim pacerajem, slao im je fotokopirane članke iz hećimske periodike uz kratku poruku: „Nauči i ti nešto, hipokretenu obični“ i potpis - Dijagnozije Veliki.

Zlostavljani medicinari se pred pretnjom zbijaju u redove, razmenjuju spiskove pozitivnih na hipohondriju uz kratak opis njihove umne inficiranosti i predloge kako ih otperjati iz čekaonica gde se, gladni dijagnoze, po ceo dan svađaju, gunđaju i predstavljaju kao oči (i stetoskopi) nasmrt obolelog čovečanstva.

Od duga vremena i viška čovekoljublja Sveta poče sapacijentima deliti lečiteljske savete, odgovarati ih od nekih pregleda, druge im nametati. Nekoliko puta čak je i preprodavao praškove i čajeve koji su mu se zatekli u akten-tašni. Bavio se i iznudom medikamenata: Šta vam je to prepisao, mogu pogledati? Ta, manite to, ko moga vas molim, on radi za farmaceutsku mafiju, razumete, plaćaju mu da prodaje pišljivi bob. Te kapsuletine vam se samo talože u želudcu, uopšte se ne recikliraju, naleže folija na foliju, sve dok vam se ne zakrče sve dizne. Bolje vi te pilule dajte meni, da ja to komisijski uništim.

Ako to ne uspe, prelazi na čisto pujdanje: Idite vi, lepo, zaštitniku pacijenata, drugi sprat, soba devetnaest. I to je mustra i lupež, ali, kad dobije napismeno, triput se preznoji. Evo, ja ću vam sastaviti koncept, već sam se izveštio u tome.

Pa, opet, na svaku novu tegobu, podvije ponos i opet kuca na omražena vrata, mada mu izabrani lekar traje koliko zečici švaler.

Simptom treći

Poseduje obimnu bolesničku dokumentaciju koju redovno provetrava od moljaca. Rendgen snimke pluća i koštanih trauma zapira u kadi i štipaljkama kači za terasni štrik, na šta deca vrište, odrasli se krste, ptićurine se zaleću u čudu. EKG rolne mu se, ko presovane zvečarke, uvijaju po stanu koji se pretvara u depo farmaceutskog otpada. Po ladicama mu žena ne nalazi, kao svakom normalnom mužu, slike maloletnica i sumnjive kondome već: gumice protiv vaški, bandažer za čukljeve, špecije za alopecije, cuclu protiv hrkanja (greškom, prestravljena, pročita na ambalaži – Cucla protiv drkanja), bocune srebrne vode...

Simptom četvrti

Snovi su mu nakaradni i strašni (suču se creva, usta pune zdrobljenim zubima, skalpeli režu vratne aorte) ali kakvi bi i mogli biti kad pred spavanje gleda satelitske prenose komplikovanih operacija.

ipoondrija 2

Simptom peti

Nema obzira ni prema kome. Kad zagusti - oteće, nasrnuće, krizirati kao narkoman. Halapljivo hrska i sisa sve lekove na koje naiđe bili oni u čvrstom, tečnom ili šumećem agregatnom stanju. Bez pardona, kao aperitive, tamani sirupe, posle čega dečica plačući dozivaju svoje nestale junake: Febrilistu Žaka, Klinculju Jagorčević, Zdravka Herbika, Slinorisca Hrabra i njegove Male Bale. Sve u blisterima po dvanaest brsti vitaminske Gumediće čime oplemenjuje sinergiju belog i crnog luka.

Simptom šesti

Redovni je konzument svih apotekarskih akcija, promocija i popusta, pa je samo u poslednjoj jesen-zima sezoni svoju zabrinutost kondicirao: skenirajući teme glave, radeći spirometrijske testove (nema u šta nije duvao), fotografišući mladeže iz raznih uglova. Nakon snimanja svih dvadeset šest koščica stopala na želatinskoj foliji neko vreme je, kao onaj junak Itala Zveva, vidno šepao.

Potpisao je terapijske protokole za podmlađivanje kože i proučavao (u sedam drogerija) deformaciju nokatne ploče. Trenutno je na listi čekanja vaučera za mamografiju, dok su ga glatko odbili za PAPA test zbog čega namerava sudskim putem tražiti zadovoljenje od Udruženja apotekara i drogerista.

Simptom sedmi

Sumnje, kao i gljivice, rastu u mračnim i vlažnim područjima ljudskog organizma gde zavučene čekaju priliku. Tozu hipohondrija udara snažno i naglo. Srećom, nekad se godinama pritaji. Svima lakne, zavlada mir. Tada na red stiže nešto bezazlenija briga o ulaštenosti lica i tela. Odasvud čuje - život niš’ ne vredi ako pri ruci nemaš prezle aloje, sandalovinu ispod sača i ostala najajobina ulja. Nije teško izračunati da bi mu za vraćanje zdrave gipkosti samo levog podočnjaka trebalo pola plate, što još uvek nije razlog da odustane. A pravila je bezbroj, sva  prepisana u sveščicu sa čijih zelenih korica, umesto očekivanog Bred Pita ili bar mornara Popaja, maše Mahatma Gandi. Evo malog izvatka iz tih pribeleški, da vidite kako gracilno lipicaneriše njegova misao: Krema protiv tarupanja laktova nipošto ne ide preko kolena; losion za mekoću ušnih resica ne sme u dodir sa podbratkom, koji valja, u pravilnim serijama, tapkati kitovim mrsom. Za petine razderotine ide dvanaest emulzija, sve jedna drugoj do uveta, dok pincete za dlake iz nosa nipošto ne turati u ostale telesne zjapine, gde je rastiš pokučastiji. Pupak se tapka tuferima u pravcu kazaljke na satu, jer se inače lako odreši. Zubni konac mora proći NASA testove opterećenja, a treba ga po ustima drombuljati satima, s tim da si skenjô stvar ako njime žuljneš desni.

Simptom osmi

Kad se simtomi preklope praveći mu krst nad krevetom, nervozno se breca, pokriva preko glave, iz tunela sikće želje vezane za ukopni protokol i isprateće ceremonije. Fascikla „Testament – izmene i popune“ pati od nadimanja jetkim „pravićete vi mene od blata“ amanetima. Unutra je skica nadgorbnog spomenika koji najviše liči na izvrnutu mermernu tortu. Do detalja je opisao koju odeću će mu navući pred ukrcavanje u čamovu barku. Osmislio je stajling i tužnom skupu:

Neka svi svatovi dođu obučeni u...

Svatovi?, s ivice živaca rogači se Ninka.

Ajde, šta se praviš vickasta, znaš da mislim na sahranjivatore, pokopnike... kako da ih i nazovem, jebem ih žive. Nebitno, nek’ se odenu u nešto veselo, cvetno, topli pastel, nek’ se vidi da nisam ucveljen pandrknuo, jer iz ove doline sluza ne begam kao sinji kukavac već kao pobednik. Popove već sabajle rasterajte, da mi se tu ne sapliću u mantijama, kradu sveće i ogovaraju me pred bogom s kojim ću već nasamo štošta raspraviti.

Neka govor napiše prija Danka, laka je na metaforu, s tim da ni pod pičkom razno ona ne čita, pišti ko ruski čajnik, već to dajte onom Milutinovom malom što uči za operetskog pevača, nek zagrmi kô truba jerikonjska.

Od nadgrobne muzike mogu tamburaši. Pazi, samo nikako oni iz „Ciganjskog zornjaka“, ti bi ukrali i novčić ispod jezika. Hoću gosn. Ljubu i njegovu bandu, alal im gudalo, školovani ljudi, bre, vlastela.

A pesmu, koja je po volji za taj svečani čin, prekipe na Ninkinoj ringli, možda Mali crv, mali crv, u njedrima nest’o? Ili, bolje - Istruliću, neću znati?

Začudo, za smrt spreman sužanj pređe preko ovog bezobrazluka, sleže ramenima i duboko se zamisli: Hoću neku lepu, setnu, da svi zaplačete, ali i da se userete od straha ko će sledeći da nalegne na rudu.

Daća nek bude na nivou, prava koka-kola, bar tri vrste piva, ambalaža staklena, nikako plastika. Obavezno najbolje vino, nemoj da vam Sokoćalo uvali onaj svoj bućkuriš, inače odmah skačem da ga ščepam za vrat lopovski. I ne štedite na goveđini, nek bude gulaš jaja da poližeš.

***

U sudbini hipohondara ima nečeg duboko nepravednog. Ukazuju na skrivene povezanosti simptoma, trik-pitanjima sujetne vračeve uče pameti, kaleme medicinske prigranke, pri čemu, nažalost, doprinose jedino razvoju – psihijatrije.

Možete vi tako sad danima terati rak na konac, ali, uveravam vas, skinu naočare doktor Radekić, palcem i kažiprstom stisnu očne kapke, pa nastavi, po svim parametrima i nalazima u vašem organizmu ne dešava se ništa neobično. Jednostavno, vi niste bolesni i tako neka ostane. Sedimentacija kao u deteta, krv volovska, gvožđa imate za dobro ralo... Svako insistiranje na dodatnim pregledima, žao mi je što to kažem, vodi u hipohondriju.

Je l’ tako? Šta mi tu sad glumiš naivčinu i cifraš? Juče se ispilio, a više si uputa potpisao Svetom Petru nego lekaru-specijalisti. Na meni se nećeš vežbati, tegobe imam i tvoje je da ih prepoznaš, ako umeš. Ako ne znaš ili nećeš, možeš slobodno da ideš u lepi Hipohonduras. I ti i ove tvoje hostese! Uostalom, o ovom javašluku čuće i ministar, zajuni, valjda od sve one volovske krvi, Svetozar, te mahnito izjuri iz ordinacije. Zatim se iznenada okrenu, kroz otvorena vrata ugura zajapureno lice i, teško dišući, pripreti: Ja ratujem sam, dobro mi zapamti. Ali, ako dođe do umiranja, tu ćeš, doco, da mi praviš društvo...

Smirio se tek nakon što je u obližnjoj apoteci, kao hiljaditi kupac, osvojio paket proizvoda za aktivnu negu skrotuma...

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2416768
ETNA