Savest

Vrednovanje: ONONONONON / 22
Loše Najbolje 
Autor Sanja Aćimov
16. 06. 2016.


rainy night


Dok je poslednji sat trinaestog juna otkucavao, došla je na moj prozor. Za nekoliko trenutaka, zastava se zavijorila, i prozor je bio otvoren, a ja spremno naslonila svoju glavu na dlanove. Slušam, rekoh. Njena crna kosa stapala se sa pozadinom mraka, samo su plave oči sijale od želje da mi nestrpljivo saspe sve u lice. I zato je ćutala nekoliko momenata, pokušavajući da posloži misli i da smisao svojim rečima. Umesto priče koju sam i sama nestrpljivo čekala da čujem, upitala me je ''a gde je baba?''.

''Baba'' je bila dama starog kova, velika protivnica posleratnih kurvi, plava i lepa u svojim ranim sedamdesetim, nežnih lokni i oštrih crta lica, stroga i pravična, nekadašnja učiteljica, sa uvek precizno iscrtanom šminkom i starim parfemom koji je ostavljao ukusan trag i rastuživao me čim iščezne, vlasnica prozora do mog. Volela me je kao svoje, i često to ne samo da nisam razumela, već nisam ni želela. ''Na šta to liči, u ovo doba prazne priče preko prozora. Aćimova, zatvaraj taj prozor, a ti mangupe gubi se odavde.'', govorila je i uspevala. Pre desetak dana, otputovala je daleko, i vratiće se tek za dva meseca. Radovala sam se njenom putovanju kao svojevrsnom raspustu. Dan pred polazak, dala mi je svoju fotografiju uz reči da kad god pomislim da učinim glupost i obujem one ružne patike, pogledam u nju i dobro razmislim. Poslala sam je na najmračnije mesto, bar na fotografiji. Uživo, samo sam se zahvalila i rekla da ne brine, ješću redovno. Zagrljaj i iskrene želje, uz moje obećanje o sopstvenom vladanju, i spokojno je sela na avion.

Da je sad tu, moja crnokosa sa plavim očima ne bi stigla ni da je nazove babom, već bi bila osramoćena i daleko od mog prozora. Ali baba nije bila tu, i crnokosa je postajala glasnija i nestrpljivija da mi prepriča dugo iščekivanu romansu. Govorila je o njemu, koga je upoznala u prolazu, među desetinom drugih momaka koji mu nisi bili ni slični. To su vam one ljubavi koje se rasplamsaju samo jednim dodirom, u prolazu, kad srce tako jako zaigra da uviđaš da je opasno po zdravlje, ali se ne opireš ni smrti više. Govorila je o njegovim usnama koje su skinule njenu minđušu u vrtlogu strastvenih poljubaca. Izgubila je tu minđušu koja je bila poklon od njene majke, i nije marila, bila je spremna da izgubi mnogo više zarad još jednog minuta sa njim. S prozora, smeškala sam se na njenu zaljubljenost i sjaj plavih očiju.

Da je tu, baba bi rekla ''do uha ti je stigao? sramota!’’ Bolje pismo da ti je dao nego što ti je minđušu od majke izgubio! Razilazite se deco!

Ali ona je nastavila. Kaže, držao ju je za ruku, i nikad nije osećala lepše poklapanje kože i uma. Poljupci i uzdasi, snažne ruke svuda po njenoj kosi, oštar pogled koji jedva zadržava suze od uzbuđenja. Oblik njegovih leđa postao je linija koju je pratila svojim dugim prstima, jedini pravilan na svetu.

Opet u glavi oslušnuh babu koja je sad već ismevala nežne reči moje plavooke, govoreći da muškarac nije to bez jakih ruku i nežnih poljubaca, lako si se prodala. Još je rekla ''svi oni su gilipteri, ne verujte i ne budite smešne vas dve klinke''.

Moja tamnokosa nije čula babu kao ja, i zato je nastavila da priča o muzici, rečima, pogledima, šetnjama u kojima bi grad postajao manji nego ikad, o hrani koju nije jela jer je bila zaljubljena i sita, njegovim grudima u čiji se zagrljaj savršeno uklapala svojim licem, i opet o njegovima usnama. Pokušavala sam da zamislim te usne, ali odustala sam kad mi je objasnila da se to mora videti i osetiti, da bi se shvatilo.

Baba je sa susednog prozora dreknula ''glupačo!'', ali moja plavooka je nije čula. Samo sam ja slušala babu kako osuđuje tu žensku naivnost što je lebdela pod mojim prozorom, i što je baba više prekorevala, tako je crnokosa postajala sve veštija da ubedi mene u svoju ljubav, sve jača u svojim namerama prema njemu koga je toliko silno volela, i bespovratno gluva za babine oštre reči.

Ponoć je skoro otkucavala, počinjala je topla letnja kiša, lipa je za čas raširila svoju moć našom uzanom ulicom, a ja sam molila moju tamnokosu da ode ili uđe, plašila sam se za nju, tako mokru i srećnu. Ona je odbijala, i sad se vrtela po kiši, jača i odlučnija, cičala i smejala se. Njena razmazana šminka izgledala je kao da je plakala, i ceo prizor zbunio je mene, dok je baba i dalje bila prisebna.

''Vidi je sad, budala, razboleće se zbog bitange po toj kiši. Kakvo društvo biraš, Aćimova! Mislila sam da si mudrija.'', razočarano je baba odustajala od nje, ali ne i od mene, nije me mogla prevariti matora veštica. Znam da je još uvek tu, iako se teatralno razočarala u moj izbor. Svaki put ona tako diže ruke od mog ukusa za društvo i mojih izbora, ali znam da će se vratiti. Čekaće me na prozoru, a i ja ću moj opet otvoriti.

Moja divna tamnokosa sada je već ispričala ceo svoj smisao ovih dana, ja sam je i dalje zadivljeno posmatrala iz prizemlja, sve dok nije ostala bez daha i odlučila da se oprosti sa mnom. Nije želela suvu odeću niti savete, samo je tankim rukama iscedila haljinu i lagano nastavila niz ulicu, vođena mirisom lipe. I baba je svojim starim, pegavim rukama razočarano zatvarala prozor. Dve božanske dame otišle su od mene pre nego što sam i primetila, svaka u svom pravcu, različitih misli i jednake odlučnosti, vraškog karaktera.

Još neko vreme gledala sam u kišu.


< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469254
ETNA