Tutunoblejačite

Vrednovanje: ONONONONON / 2
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
01. 06. 2016.

cotton


Ima  izraza, čudnih već od nastajanja, kroz koje se, baš zbog činjenice da su hibridni spoj dva jezika, neke životne pojave  daju lakše približiti. Uzmimo, na primer, izraz nastao spajanjem jedne srpske i jedne engleske reči- "whateverština". Ono jeste, moglo je i "svejednovština", ali kombinacija sa rečju koja u engleskom jeziku dočarava nezainteresovanost praćenu apatičnim sleganjem ramenima deluje vizuelno  ubedljivije. Whateverština je prisutna u svim oblastima našeg  (političkog, ekonomskog, kulturnog...) života i, pomalo paradoksalno, što nas se neki značajan problem više tiče, ona je veća.   Istovremeno,  ona može biti  izražena i  do krajnjih granica, ali se  onda  već približava onome što nam je poznato kao hinjeni snažan bol u skrotumu, kojim reagujemo na nešto što nam se pokušava predstaviti kao bitno, a zapravo je skoro sasvim irelevantno (ko je rekao „izbori“?).

Fenomen koji na dosta bolan način govori o sposobnosti ljudskog društva da se konstantno menja , neretko u pogrešnom smeru, možda bi se najpreciznije mogao objasniti povezivanjem  sa pojmom nastalim kombinovanjem srpskog izraza u slengu ("bleja") sa naslovom pesme značajnog makedonskog pisca, Koče Racina ("Tutunoberačite"). Da bismo došli do naše teme (tutunoblejačite) potrebno je da se prvo osvrnemo u prošlost.  U XX stoleću imali smo, naime, glasan vapaj pesnika što ukazuje na nepravdu učinjenu nesrećnicima prinuđenim da po ceo dan rade ni za šta. Kosta Racin je , stvorivši “Tutunoberačite” opevao muku - konstantnu, slamajuću i univerzalnu. Ta muka je, gotovo istovremeno, na drugom kraju sveta, usred nepreglednih arkanzaških pamučnih polja,  pritiskala  slabašnog  dečaka, jednog od hiljada pamukoberačite,  imenom John R. Cash. Kasnije je ovaj dečarac postao mnogo poznatiji kao Johnny Cash, legendarni čovek u crnom, i sam sklon  solidarnosti sa potlačenima i obespravljenima. Noseći crno odelo, nekadašnji berač pamuka za bednu nadnicu slao je jasnu poruku, kao i Kosta Racin, uostalom - ono što činim i ono što jesam ne može se odvojiti od ideologije i istinske ljudske empatije.

Nepunih sto godina kasnije, kao da smo prešli i skoro  okončali dugu maršrutu praćenu retrogradnim procesima. U svetu instant prijateljstava, stečenih uglavnom na društvenim mrežama (nepostojećih, dakle), gde se čak i najmanji ideološki napor proglašava Sizifovim  preduzetničkim potezom, gotovo je nemoguće izdvojiti primer konzistentnog i artikulisanog delanja. Budimo pošteni i priznajmo da je to najviše do nas -  lišeni čak i empatije, ne osećamo potrebu da dižemo glas protiv bilo čega, pa ćutke gledamo nasilje - nad našom jedinom planetom, žrtvama besmislenih ratova, političkim neistomišljenicima, obespravljenim nadničarima diljem sveta, opljačkanim i uniženim sunarodnicima... Ova činjenica možda i ne bi bila toliko strašna da se , neretko, u nekoj od ovih grupacija (ili više njih) nalazimo i mi sami. Kao produkt monstruozne nezainteresovanosti za bilo šta (uključujući i sopstvene sudbine) , naše je društvo iznedrilo novu vrstu nemih posmatrača, preovlađujuću grupaciju neizbežnu kod svake ozbiljnije analize,  tzv. tutunoblejačite. Radi se o ljudima koji , sa  cigaretom (pravom ili metaforičnom)  u ruci ili na rubu usana, brinu isključivo o tome kako da im prođe dan, jer je višak slobodnog vremena (i potrebe da se život uzme u sopstvene ruke) toliko uzeo maha da je “blejanje” postalo životni stil. Tutunoblejačite obesmišljavaju svaki pokret, pomisao na akciju ili inicijativu. Zašto preduzeti bilo šta, reći će vam, ako već ništa od nas ne zavisi?  Nema veze što je onaj kupio diplomu, šta se nerviraš zbog toga. Onaj drugi, pak, sa visoke pozicije godinama plaši, zaglupljuje i sluđuje građane, misliš da ti tu nešto možeš promeniti? Imamo cene koje se često graniče sa uvredom, i ti ćeš sad da ih dovedeš u red možda?

Gde je, u međuvremenu, nestala stara dobra volja za protestom ? Kamo ideologija, makar u radu političkih stranaka, ako već kao građani okrećemo glavu od onih što su, u ruskom ruletu tranzicije, imali manje sreće od nas? Zašto danas nemamo Koču Racina koji bi opevao, isključivo zbog osećaja stida, a ne zato što očekuje novac,  muke na koje se stavljaju zaposleni u nekim moćnim međunarodnim korporacijama ili pak roblje domaćih tajkuna? Kad je to angažman toliko iščezao iz rokenrola pa, uz časne izuzetke kojih nema mnogo, danas slušamo bendove čija je najveća briga da li im frontmen ima (guzni) razdeljak na levu ili desnu stranu (da ne pominjemo ovde angažovanost  blagopočivšeg Keša, odveć bi blasfemičan i nategnut bio taj komparativni promašaj) ? Na koliko su to muke, nepravde i sramote baždareni naši umovi;  ličimo li, na kraju, na one žabe, postepeno kuvane, što u vodi od pedesetak stepeni još uvek prepoznaju termalne bazene, a ne ozbiljnu opasnost?

Ova i slična pitanja nisu svojstvena samo našem dobu. Naivno bi bilo očekivati da smo neponovljivi i da se sve ovo dešava prvi put u istoriji (novijoj ili starijoj, whateverština). Naš je problem u tome što se , sa izvesnom dozom sigurnosti, može konstatovati da je broj onih koji dižu glas (ili glavu) u sve većem padu. Sve smo više okruženi, ili, još gore – sve više i sami postajemo temom ovog kratkog uratka – tutunoblejačite.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2707539
ETNA