Vinil

Vrednovanje: ONONONONOFF / 7
Loše Najbolje 
Autor Branislav Zukić
12. 02. 2009.

PločeInspirisan radom tada najpoznatijeg inovatora, Tomasa Alve Edisona, jedan američki građanin nemačkog porekla (a može biti i Nemac nastanjen u američkoj prestonici), imenom Emil Berliner, godine koju od zaborava čuva specifičan poredak cifrara, 1888, napravio je nešto što je u početku smatrano samo tehničkom replikom fonografa, jednog od brojnih izuma g. Edisona. Vreme je pokazalo da je novi uređaj bio mnogo više od toga - gramofon (u mom kraju, vrlo često i gramafon) je svog tvorca nadživeo za više od sto godine i ostao bitan deo tehničkog razvoja jedne civilizacije. Od ideje da se igla kreće po spiralnim udubljenjima i na taj način stvara zvuk (i bi zvuk!) trebalo je da prođe mnogo vremena do audio - formata koji će, najzad i nepovratno, ožalostivši čitavu armiju zagriženih kolekcionara, istisnuti vinil.

U očima malih ljudi (misli se na one koji još nisu krenuli u školu, a ne na one koji ne mogu da dišu od galopirajućeg nacionalizma), vinil nije ništa drugo do zanimljiv i tanak crni disk, nekada mali, a nekada, bogami, i pozamašnih dimenzija. Teško je, iz ugla nekog musavog deteta, zamisliti da duže izlaganje vinila suncu može na njega da utiče toliko da se utisnute informacije deformišu do neprepoznavanja. U to sam se uverio kada sam, ne razlikujući LP ploču od egzotičnog poklopca za posudu sa nadolazećim testom, komšijinu omiljenu dugosvirajuću miljenicu ostavio baš nekako na mestu gde sunce udara direktno, i to tokom skoro dve trećine dana. Letnjeg, nije šala. Oni koji su prisustvovali pokušajima reanimacije tvrde da je atmocfera bila, micim, mnji, na ivici dirljivog - tada još nesvesna svoje uloge u misiji odabranog naroda, glumica i pevačica Olivera Katarina, jednim od tada mnogobrojnih zvučnih zapisa pokušavala je da otpeva „ala mi je večeras po volji“. Ispadalo je to, opet, nešto potpuno suprotno - ličilo je na besomučno preskakanje sa strofe na strofu (kao kada muzičara u nastupu uživo muči nekakva stomačna tegoba, pa otaljava strofe između dva osvajačka pohoda ka toaletu), a na momente čak i na pevanje unazad, a da nije bilo nalik onom prizivanju sotone karakterističnom za pesmu „Stairway to heaven“. Komšija je dobio novu Oliveru (ne znam šta je njegova Milena na to rekla), a ja prvu značajniju lekciju o tome da je vinil, koliko god moćno izgledao, ipak nežan i ranjiv. Poput nekih žena.

Za one koji iz njega umeju da pročitaju mnogo više od utisnutog, odličan je pokazatelj karaktera i prirode drugih ljudi. Svi kojima su popodneva bila nezamisliva bez nasušnog pucketanja, sigurno su imali priliku da štošta o ljudima nauče kroz razmenu LP - ja ili kroz samo delimičan pogled na kolekciju nekoga kome prvi put boravimo u kući. Mnogo pre nekog našeg prejezovitog ljubavnog priključenija, kada mislimo da ćemo od ljubavi ispustiti plemenitu i mehku dušicu, jerbo smo neutešno razočarani, umelo se desiti da upoznamo razočaranje (kao takvo, božemeoprosti, rekli bi neki mudroseri) u nekoj malo manje uzvišenoj formi pojavnosti. Jedno takvo iskustvo desilo mi se kada sam mesecima pokušavao da pronađem nastavak stripa o avanturama mog zemljaka Zagora Če-neja (eno mi čenejskog atara pred nosom) u kojem se on bori sa nekim vampirima, puj, puj. Dokopam se ja toga, kod jednog Mileta, koji me je nepoverljivo gledao iza debelih naočara i dozvolio mi da strip čitam isključivo u njegovom prisustvu. To me ni izbliza nije razočaralo koliko činjenica da noćima sanjani nastavak, to razrešenje svakog pitanja koje sam postavljao, ima tek polovinu uobičajenih stranica (nisu falile, no je autoru ponestalo inspiracije, rekao bih) i da se tu ne dešava ništa epohalno.

Još gore prođoh sa prvim albumom Partibrejkersa. Odlučili drugar i ja da to moramo da nabavimo. Raspitali se, čuli ko bi mogao da ima i put pod noge. Čim smo do dugo priželjkivane ploče došli (daleko od bivšeg vlasnika) i čim nas je prvobitni polet (nije FK iz Nakova) minuo, ustanovili smo da tu nešto ne štima. Ako si i Hej, to su bile stoprocentno oštećene, neslušljive, a još dve ili tri pesme su bile pretežak zalogaj čak i za vrlo solidni prijateljev „Technics“. Budući da prvi album Brejkersa, na vinilu, već tada, nije bio raritet, već pre rarisimus, prostom matematikom bilo je lako izračunati da smo nasankani za veoma debele novce. Da je tada bilo u modi podizanje tužbi za nanošenje duševnog bola, bilo bi advokata koji bi zadovoljno trljali ruke (mada, teško mi je da zamislim advokate u nekom drugom položaju, pravo da vam kažem).

Duboko verujem u neponovljivu lepotu jednostavnih stvari, i u to da je kôd za uživanje zapravo zapisan u ponekom prozračnom damaru, te da taj damar i sami možemo da proizvedemo. Zato mi je i bliska slika jednog veoma lenjog letnjeg popodneva, sa spuštenim roletnama u sobi - svetlost bi se probijala kroz rupice na i uvek pod nekim čudnim, kosim uglom padala na gramofon. Voleo sam da sačekam gde će tačno da padne taj jarki posetilac i onda vadio onu ploču koja je najbliža zamišljenoj tački završetka puta dugog oko osam minuta. Ophrvan bolećivom subjektivnošću, na kraju bih se, redovno, opredeljivao za dve ploče, koje su mi ponajpre išle uz ambijent. Odlično poznati crno - beli omot, sa petoricom baja na njemu, od kojih je jedan upravo zapalio cigaretu. Pokretom uvek pomalo nestrpljivim skidam tanku najlonsku zaštitu unutarnjeg omota, podižem poklopac gramofona, ubacujem vinil na mesto gde mu je najbolje - neposredno ispod igle. Sve je spremno... Prvo ono malo jače šuštanje, i onda kreće... Lou ReedCaught beetwen the twisted stars... U drugoj varijanti, kada popodne ne bi bilo baš toliko lazy, opredeljivao sam se za LP na čijem omotu su bila samo trojica batica, izgledom veoma nalik na opake frajere iz pedesetih godina, što je, jasno, bio manir i očigledna namera. Vidim, dok ovo pišem, i ne verujem svojim očima da je album snimljen 1981. godine. Oštar i sirov ritam, sasvim u skladu sa namerom da se prvom pesmom skrene pažnja (eh, gde su vremena kada su na albumima postojale A1 i B4) i moja nepodeljeno vnimanjije je lako kupljeno. Malo vatre u zvučnike i kreću Runaway boys. Stray CatsMa, čak i da to nije Lou Reed ili prvi album Stray Cats, imam utisak da bi i žalosno lupetanje po kartonskim kutijama i zvuci kakve je proizvodio onaj demo bend Rodnija Trotera zvučali toržestveno pod uslovom da ih se sluša sa tonske matrice u vinil utisnute. Ljubitelji modernih tehnologija vrlo često će sa čuđenjem pogledati ovo malo preostalih entuzijasta koji su u stanju satima da pričaju o neuporedivo boljem zvuku koji je neraskidivi deo hedonističkog paketa koji sa sobom nosi vinil. Makar to bio i stereotip, vinil ima topliji zvuk! Ne tražite od mene podrobnije objašnjavanje ove, htedoh reći, hipoteze, ali se ispravih u poslednji čas - ovog aksioma. Bilo bi to isto toliko smisleno koliko i objašnjavanje da se dve paralelne prave nikada ne seku ili da je nebo, gle čuda, plave boje.

VitalogyOdumiranje vinila kod nas se, nekako nesrećno, poklopilo sa periodom kada je i život počeo da odumire, i to u prevelikim naletima. Rane devedesete godine prošlog stoleća, prazni rafovi, pleme spava mrtvijem snom, jedino inflacija živa i zdrava, čila, vesela i živahna poput malo slobodnije šiparice na prvom ljubavnom sastanku. Više se, ni u najavama, ne pominje nova ploča, već samo kasete i kompakt diskovi. Simpatična Jugotonova ptičica (ona što je na reklamama iskakala i drala se „nova ploča!“, sigurno se sećate) jamačno je ostala bez posla, ako je preživela menjanje imena svoje kućice na drvetu u Croatia records. Sasvim odsečeni od spoljnog sveta, oduševljeni svojom posebnošću i samozadovoljni u dobrovoljnoj izolaciji, nekako uspevamo da saznamo da jedan od (tada) najboljih svetskih bendova, Pearl Jam, objavljuje da će njihov novi album, Vitalogy, u prvih dve nedelje moći da se kupi samo na vinilu. Od same ideje moje dlake na nadlaktici su se uspravile u pravilnu vojničku formaciju. Pokrećem sve moguće veze, zovem, kumim i preklinjem! Uspevam! Dolazim u posed zaista istorijskog primerka i odmah uviđam da se trud isplatio višestruko. Kao što je genijalni Nemac, 106 godina pre njih, omogućio spiralno prizivanje magije, i momci iz Sijetla su zatvorili, tom pločom (poslednjim vinilnim zapisom štampanim u tako velikom tiražu), i tom pesmom, verovatno neponovljivo razdoblje. Doba vladavine vinila. Da smo mislili na otprilike istu stvar, bez obzira na udaljenost među nama ravnu redu veličina od nekoliko svetlosnih godina, razumeo sam slušajući A2 sa tog albuma. Pesma se zove Spin the black circle i predstavlja najlepši mogući oproštaj. Poklič i epitaf:

See this needle. A - see my hand.

Drop, drop, dropping it down oh so gently.

Well here it comes. I touch the plane.

Turn me up, won't turn you away.

Spin, spin... Spin the black circle!!!

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 3469294
ETNA