Početna stranica arrow Betoven na uvce arrow O apsolutnim hitovima i još ponečem

O apsolutnim hitovima i još ponečem

Vrednovanje: ONONONONON / 17
Loše Najbolje 
Autor Vesna Kolarski
15. 03. 2016.


the books


„Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga“ Umberto Eko i Klod Karier.


„Nije sve loše, dobre su knjige“, „Arhipelag“ je nešto želeo da nam kaže. Brinem se za sebe jer ne mogu da razumem šta su hteli da kažu. „Dobre su knjige“, ali, koje knjige su dobre? Ili, za šta su knjige dobre? Većina vaših izdanja jesu, istina, ali zar su zaista sve knjige dobre? Hajdete, molim vas.


Propustila sam informaciju da je bio mali jubilej Sajma knjiga. Mada, nešto mi to sada i nije važno. Od negde devedeset pete-šeste, posećujem ovu manifestaciju više kao razlog da odem u Beograd i vidim se sa ovim ili onim. Prijateljima. A ovi ili oni, prijatelji, godinama su se menjali. Na žalost ili sreću. Kuma mi je jednom u rođendanskoj čestitki citirala neki deo iz ( čini mi se ) „Mansarde“ koji govore o ljudima koji dolaze i odlaze iz naših života. Nedavno mi je druga prijateljica govorila da je to normalno i da se broj prijatelja u ovim, našim godinama, rapidno smanjuje. Opet se širim u koncentričnim krugovima. Vratimo se knjigama.

Tada, u srednjoj školi, obično bih se vratila sa Sajma sa kupljenim knjigama neobičnih naslova.
„Kako upropastiti sopstveni život“ bila je jedna od njih. Ta knjiga me i danas nasmeje, a Mira, jedna od kuma, kad izvrgne ruglu moj život, obično kaže auditorijumu koju sam knjigu kupila sa šesnaest. Oduševljavala sam se Dalijem, Sartrom, pankom, ne shvatajući suštinu. A donosila sam i gomilu nekih knjiga koje nikada nisam ni pročitala. „Čovek iznutra slobodan“ i drugi primamljivi nazivi za buntovnu tinejdžerku.


U toku fakulteta bilo je lepo otići vozom i tražiti neke naslove koje nisi mogao da izneseš iz Matice (u Gradskoj ih nije bilo), ali je cena istih tih knjiga prevazilazila studentsku stipendiju i džeparac.


Danas je priča sasvim drugačija.


Pre odlaska se konsultujem sa drugarom i kumom ( drugom ) šta ne bi trebalo propustiti. Otkad nema „Belog puta“ i „Platoa“, obiđem „Geopoetiku“, „Glasnik“, „Rende“, „Lom“, a od nedavno, po kuminoj preporuci, i „Treći trg“, prošvrljam kroz deo sa antikvarnim knjigama i čikama koji nude spasenje u besplatnim primercima nekih tanušnih knjižica, i upaljenih stopala dočekam završetak dana. Vreme redovno bude hladno, ne zato što je oktobar, nego večito duva košava, i uvek je poželjno „slojevito“ oblačenje jer unutra bude pretoplo.


Sa štandova antikvarnih knjiga u fokus mi je ušla „Lirika“ Vojislava Đurića, „Magnum krimen“ i „Povijest svjetske književnosti“. Usne su se razvukle u osmeh, ali se u srce ugnezdila i neka blaga ravnodušnost. Ranije me je zabavljalo to da pitam koliko koštaju neke knjige koje sam već posedovala pa da upoređujem da li sam „dobro prošla“ ili ne. Sada više ne. I tužna sam jer svake godine ponestaje želje da neku knjigu nabavim. Tu su „Limundo“ i „Kupindo“, razni drugi sajtovi, sajmovi antikviteta, a mnoge dugo željene knjige sam već i nabavila. Dok sam bila student čak sam i napravila neki mini spisak knjiga koje bih volela da imam. „Stvaralaštvo Fransoe Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse“ Mihaila Bahtina, „Kultura renesanse u Italiji“ Jakoba Burkharta, Kročeovu „Estetiku“, Lukačevu „Teoriju romana“.... Sve su one sada deo moje biblioteke.


Mama me je jednom upitala da li sam ja sve to pročitala. Ne bez blage ironije.


Ali volim da su tu. I to je neka neopisiva radost kada ih ređam, razmeštam i posmatram. Dobro, de, i čitam. A njihov miris je nešto na šta će obratiti pažnju svaki istinski knjigoljubac.


Neke su i u rasejanju, neke manijakalno tražim godinama i često optužujem druge da mi ih nisu vratili. Za neke sumnjam, a za neke sam čak i sigurna da su zatajili istinu. Nekad pobrkam zbilju i umišljaj pa ne znam je li knjiga bila moja ili ne. Zapravo, je li bila moja ili sam je iznajmila.


Kada sam bila dete, deka koji je naplaćivao kazne za nevraćene knjige iz biblioteke, bio je redovan gost moje kuće. Obično bi seo u terasu i počeo nešto da piše, mama bi ga prva spazila i pozvala me da izađem, a onda bi nastupio mučan trenutak suočavanja sa stvarnošću, a sve zbog nemarnosti i zaboravnosti kojima sam i danas sklona. Vremena se menjaju, deke odavno nema, članska karta te biblioteke sada pravi društvo mnogim drugim sitnicama iz mog detinjstva, jedino je još vitalna moja nebriga pa me vrlo često ( iz drugih biblioteka ) pismeno obaveste da je zakonski rok prošao i da knjigu vratim ODMAH.


Dok ovo pišem, razmišljam gde mi je Vinaverova „Pantologija“ iz 1932, Aristotelova „Poetika“, „Pad kuće Ušerovih“, „Nula i ništa“, „Vita brevis“, i pomalo me brine jer ne znam da li neko nije vratio pozajmljenu knjigu, ili su, opet, gdegod zaturene. Kada se oduševim nekom knjigom, onda o tome pričam svima, ne birajući sagovornike, a nekada imam običaj da nutnem knjigu u ruku onom za kog procenim da bi shvatio zašto mu je dajem. I zato danas mnoge nisu sa mnom. A vreme je i da prihvatim činjenicu da mi se nikada i neće vratiti.


Na ulasku u Sajam (sada već daleko minulom) sa bilborda su mi se smešile bose noge habjanovićevske i nekoliko trenutaka bilbord je zaokupio moju pažnju. Izmučenog lica i bosih stopala, gospođa je ležala pored svojih knjiga. Ako se ne varam, ona od pre nekoliko godina ima i svoj poseban štand. Postoji sjajan tekst u onoj knjizi „Kako čitati“ upravo o njenim romanima u delu o trivijalnoj književnosti.


Na jednom od štandova ležale su udružene knjiga o Draži Mihajloviću i knjiga o Brižit Bardo. Obe na nekom velikom popustu. Utisci su se ređali jedan za drugim.


Zacepljena naslovna strana knjige „Istorije sreće“ sa patuljkom koji me je više plašio nego veselio, treptala je kao ocvala udavača tražeći kupca. Mladi prodavac je tvrdio da i pored oštećenja nisu smanjili cenu jer im je to jedini preostali primerak.


„Istorija ljubavnica“ je rasprodata, ali Kupindo svedoči da se još mogu pronaći korišćeni primerci. A Elizabet Abot piše toliko dobro da sam voljna da iščitam sve što napiše. Toplo preporučujem i „Istoriju celibata“.


„Čekaj, da li biramo knjigu po tome kako izgleda ili šta piše unutra?“ Deda je vodio ozbiljan razgovor sa dve svoje unuke, zabrinut jer su devojčice insistirale na nekoj knjizi čija ih je boja korica jako privukla. Nasmešila sam se dedinom strogom izrazu lica i odlučnosti devojčica. Šta god da je presudilo, nisu pogrešili jer se sve odvijalo na štandu „Kreativnog centra“.


Pre nekoliko godina kupila sam pretposlednjeg dana Sajma desetak polovnih knjiga po neverovatno sniženim cenama. Antikvari su se udružili i prodavali knjige po 100, 200 i 500 dinara. I mene je u prvi mah to jako obradovalo jer se među njima moglo naći štošta vredno. Ušla sam u štand i prebirala po knjigama. Kada sam odabrala nekolicinu, neke za sebe, neke za prijatelje, osetila sam zasićenje i neku blagu gadost. Prema celoj sceni. Bilo je kao na najgoroj rasprodaji. Meni je to ličilo na prostituisanje knjige.


A knjiga to ne zaslužuje. Knjiga ne zaslužuje ni da bude na kiosku, ni da se dobija na poklon uz sto grama kafe, ni da se cepa, niti da se škraba, a ne zaslužuje ni da je svako napiše.

< Prethodna Sledeća >

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2634665
ETNA