Početna stranica arrow Srećno, Kekec

Srećno, Kekec

Vojvođanin u Njujorku

Vrednovanje: ONONONONON / 29
Autor Zdravko Če Petrović
15. 02. 2009.

New YorkU početku beše viza.

Potom strah od odbijanja, možda bezrazložan, ali jednako svojstven nama sa Brdovitog Balkana, željnim da se od slasti evroatlantskih integracija ovajdimo pre šezdesete. Stoga neupućeni poput mene, kada se pređe prag američke ambasade, sa izvesnim podozrenjem gledaju na ljubaznost i ekspeditivnost zaposlenih, i sa nevericom, prikrivajući zbunjenost, zveraju u vizu koja im garantuje pravo ulaska u SAD u naredne tri godine. Još uvek se to shvata, nažalost, kao privilegija retkih srećnika - otići „preko bare“, kretati se tamo „kud se tuđin kreće“, a da je, pritom, sve to samo zadovoljstva radi, a ne pukog gasterbajtovanja.

Opširnije...

Turska (okupacija u 9 slika)

Vrednovanje: ONONONONON / 7
Autor Predrag Ž. Vajagić
06. 02. 2009.

Prvi srpski autobusAutobus delegiran da nas, pocupkujući, odveze na egejsko more, ili je izuzetno fotogeničan ili ga izjeda neka rđava bolest. Gledam mu sliku u prospektu agencije, smaknem to,opet odmerim i bogami-ne liči na sebe. Ne liči ni na šta, zapravo... Ma,ni mi nismo turisti od zakletve. Moj pasoš još miriše na štamparsku boju, nisam se baš naputovao u životu. Računam, ne bi nas trpali u bus koji nije kadar stići i uteći na kraj sveta. Pošto smo decu poverili jatacima, ulazimo u srce prevozničke tame. Uglavljena su još neka sedišta, pa se dugo uvlačim u kapsulu svog mesta, bubajući laktom okolo. Smeštam se, kraj mene seda i nervoza koja mi kaže da dan ipo ne bih izdržao ni u haremu, a kamoli u ovom "harlemu na točkovima". Odmah-muštuluk! Klima ne radi. Vozač, sav u potu, ceri se-"`ebiga, jaro, ne dobaciva do nas. Evo, meni se i ručna znoji". "Zabole me za tvoju ručnu", mislim se, al ne progovaram-hoće oni i da se potuku. Male plate, skup vinjak, mozak im se trucka-ko zna koje se žice u glavi dodirnu i...

Opširnije...

Grad Mačice i Vidre

Vrednovanje: ONONONONON / 4
Autor Branislav Zukić
02. 02. 2009.

DubrovnikNisam imao tu sreću da ranije boravim u Gradu. Sve đačke ekskurzije koje su vodile ka njemu nekako su me zaobišle, a od početka devedesetih za nepostojanje bilo kakve mogućnosti za posetu postarali su se ludaci koji su na Grad bacali užareno gvožđe.

Na Vidovdan prošle godine (po naški, jelte) u ne baš svečanom ruhu (izvinite, g. Antoniću i dežurne patriote), kombi iz Herceg Novog stao je ispred zgrade hotela Hilton (iliti Grand Imperial), koji je ostao gotovo nepromenjen tolike godine. Izašavši iz klimatizovanog vozila (taj dan bilo je skoro 35 stepeni) našli smo se u gradskoj vrevi, zapljusnuti brojnošću raznih jezika koji se u Gradu govore. Još uvek van gradskih zidina, gledali smo otvoreni autobus kako prolazi. Nije da nismo videli takav autobus ranije, ali onaj na kojem piše „Dubrovnik“ izgleda potpuno drugačije. Ili je atmosfera već počela da uzima danak. Najturističkiji mogući ulaz, onaj sa Pila, vrveo je od ljudi. Zaustavljamo stariji bračni par da nas fotografiše, nešto kasnije, eto ponovo njih – sad se već znamo, pa ih zamolimo za još jednu fotografiju, na drvenom mostu koji vodi u stari grad.

Opširnije...
<< Početak < Prethodna 1 2 Sledeća > Kraj >>
Rezultati 10 - 12 od 12

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2386803
ETNA