Taze sa ražnja

Radjard Kipling, Vilijam Batler Jejts, Džordž Berbard Šo, Tomas Man, Tomas Sterns Eliot, Vilijam Fokner, Bertrand Rasel, Ernest Hemingvej, Alber Kami, Ivo Andrić, Džon Stajnbek, Samjuel Beket, Aleksandar Solženjicin…

Pa onda: Neruda, Belou, Miloš, Markes, Brodski, Saramango, Gras, Kertes, Pamuk, Ljosa...Narečeni umetnici neki su od dobitnika prestižne Nobelove nagrade za književnost, prvi put dodeljene još početkom XX stoleća, tačnije 1901. godine. Sva ova velika imena i danas su neizostavni deo ukupnog svetskog beletrističkog fundusa, što će reći da se, uprkos povremenim promašajima, rad Komisije za dodelu nagrade, makar u prošlosti, može okarakterisati kao prilično uspešan i merodavan.  Da li je, oktobra 2016. godine, neočekivanim  objavljivanjem vesti o tome da nagrada ide Bobu Dilanu, američkom (pre svega) muzičaru i kantautoru, načinjen propust? Može li se govoriti o početku nazustavljivog procesa koji je Nobelovu nagradu odgurnuo od  “čistokrvne” literature (koliko god besmisleno ova kovanica zvučala) , približivši je (nagradu) alternativnim i nekonvencionalnim načinima (književnog) izražavanja? Da li će, posle ovog čina, Nobelova nagrada za književnost doživeti sudbinu Nobelove nagrade za mir?

- Je l` ovaj što se tušira šetao onog kera? S uvetom?

- Jok, već brat njegov.

- Otkud mu?

- Ker?

- Ne, nego... brat?

- Ima, jebiga, rodila mu majka.

- Živa bila. Proćelavi im ispadne neki stric?

- Jeste stric, ali šerifov.

- Šerif je, znači, ubica?

- Naravno, i sam sebe juri s lisicama. Joj, pameti i logike!

- Gledao sam ja i takve krimiće, na Divljome zapadu to ti je k`o dobar dan. Ama, otkud baš danas brat da doputuje?

- A što, trebao je tebe pitati kad će sesti u avion?