Taze sa ražnja

Od samog početka, tu je moj brat. Od prvih sećanja na oštre ivice kocki, konjića na točkiće kojeg je dobio od kuma. I toga da je uvek on spavao sa babom, a uspevao mene da ubedi − samu, zaustavljenog daha, na drugom kauču − da se ne boji.

Rasli smo zajedno. Moja glava je bila tvrđa, njegove noge su bile brže. U ostalom smo bili jednaki.

Može biti da je i do uznapredovanog sredovečja autora ovog teksta, ili pak do sve kraćih živaca populacije što nastanjuje Srbiju - uglavnom, poslednjih nekoliko godina, kako je broj dostupnih sportskih kanala na maternjem nam jeziku utrostručen, sve je primetnije da je hiperinflacija televizijskih prenosa  fiskulturnih takmičenja izrodila snažnu krizu unutar komentatorskog esnafa. Suočeni, valjda, sa nenamirljivim  brojem “velikih” i “istorisjkih” sportskih takmičenja, vlasnici komercijalnih televizija (kablovskih, a naročito zemaljskih) primorani su, po svemu sudeći, da pred mikrofone šalju osobe koje sebe doživljavaju kao sportske komentatore, ali ih je, podrobnijom analizom, gotovo nemoguće takvima  okvalifikovati .  Među njima ima sjajnih sportskih novinara, duhovitih i zabavnih ljudi, niko ne sumnja u njihove dobre namere i plemenite ciljeve, ali - za sportske komentatore  jednostavno nisu.