Taze sa ražnja

Bela je rasla usred šljivara ogradjenog naherenim plotom koji je po vasceli dan groktao i čak usred letnjih vrućina se ponosio blatom do članaka. Potpuno nedosegljiva, usred strogo zabranjenog pomenutog prostora, kojim su carevale svinje. Zapravo, krmača veličine omanje podmornice, ponos kuće. Babina miljenica koja se tri puta dnevno nameštala za češkanje pod njene artritične prste, od milja gurajući ogradu tako da se ljuljala i komšijska kuća. Za njom se vazda kretalo jato prasadi, panično je prateći u strahu da im majka ne nestane iz kadra. Mada, kako su rasli, tako su bivali sve hrabriji i avanturistički su se razilazili po prostranstvima šljivara.

Priznajem, dobrih par godina nisam odgledao film na televiziji. Ali, istinski, da se tako izrazim – od korica do korica. Razlozi banalni, a tako ljudski. Nema se kad!

Ne, nisam privrednik koji danonoćno ugovara zlatonosne tendere, ni političar što šestari Srbijom nudeći prokisla obećanja. Mnogo je jednostavnije. Imam, naime, dvoje dece i vrlo ih je teško uspavati. Nisu nasledila ništa od mog splina. I nakon udvoričkog "Lepo spavajte" neprestano me opsedaju. I dok njima doturim noše, navučem zarozane pidžame, ušuškam medvediće i ostale plišane probisvete, i moja mučenička glava pada na jastuk. No, devedesetih sam svakako prezreo "malu crnu kutiju" (ko se pita zbog čega – "čita krive novine"), pa mi to odricanje nije teško palo. Ali, svaka, a naročito iznuđena, apstinencija teško pada.

Te noći zvezde su se konačno postrojile u dobitnički niz. Ženu sam iscrpeo upornim zvocanjem, a ni deci nije baš prijala tročasovna popodnevna šetnja. I dok su oni smišljali osvetu u kraljevstvu snova, ja stupih u klecavu simbiozu sa daljinskim upravljačem.