Taze sa ražnja

Kad plačeš,

Lice se lagano izduži,

u oblike koji ne bi mogli da postoje bez suza,

ni za hiljadu godina,

mnogima smešne,

pogotovo one detinje,

ali to je normalna reakcija čoveka koji je srećan na čoveka koji plače.

Kad plačeš,

prvo što osetiš je da nikakva volja ne može sprečiti ono što predstoji.

I postaješ nag i sam.

Panično tražiš mesto na kojem ćeš uspešno da odbraniš sopstvene suze od sveta,

radoznalih pogleda

i majki što oštrim trzajem vuku decu za ruku,

dalje od tebe,

uplakanog.

Migolje dani po užarenom bilećkom kršu. Na poligonu – otac desetarski muči vojnike nekom besmislenom radnjom. Jedan od njih odmaknu se, odmeri očev vižljasti stas, obrijanu glavu pod šapkom i procedi: "Ih, kakav je, i kosa mu smeta." Od tada otac neguje kult frizure. Sećam se, nakon kupanja – uvek je punio kadu do vrha, čulo bi se pljuskanje i talasanje – očekivao sam da vodena bujica provali vrata i sve nas potopi, redovno iz mrežice vadi bajate "kajzerice" i stavlja taj upleteni šlem na glavu. Pri tom kači i guste obrve koje se podvijaju dajući mu čudni izgled nekog zaumnog posetioca.

U našoj porodici postoje mnogi obredi. Svakog prvog ćevapi kod Gradimira, obavezno velika, nesavladiva porcija, odlasci u Bagremaru da beremo ljubičice i gađamo čepove vazdušnom puškom, slikovnice-majušnice nakon zubara... Ali, najdraži mi je trenutak kad otac stane pred naprslo ogledalo i, uz rečenicu "Opet mi kosa jaši po ušima" a, videvši da sam se i ja "zakusturio", preseca: "Sutra idemo kod Nidže, na šišanje."