Početna stranica arrow Taze sa ražnja

Taze sa ražnja

Biti svoj (Zbogom, Kris)

Vrednovanje: ONONONONON / 1
Autor Branislav Zukić
18. 05. 2017.


Chris

Znate onaj mučan osećaj kada sa ovog sveta ode osoba koju niste lično poznavali, ali vam  njen rad  neizmerno znači? Osećaj uskraćenosti za velike stvari koje su  se tek mogle dogoditi? Manje-više poznat redosled faza: prvobitna neverica, pa snažan poriv za negodovanjem i na kraju tiha, ali nametljiva i neotarasiva  tuga?

Nimalo selektivna, na godine neosetljiva  sablast sa mitskom kosom u rukama još jednom je potvrdila da se, početkom 2016. godine, iz sve snage obrušila na velika imena rokenrola i da je u svom naumu smrtno (a kako drugačije) ozbiljna i u 2017. godini.  Na vest o odlasku  Krisa Kornela probudiće se milioni različitih uspomena sa cele  planete - u svima kojima je ovo ime nešto značilo   pokrenuće se niz asocijacija, oživeće prošla vremena, poteći će reke nostalgije, probijati se granice patetike (na koju nije imun ni autor ovih redova). Dobar deo takvih  projekcija duboko je lične prirode, i za javnost nije toliko bitan, ali, sa druge strane, čovek je definisan onim što za života čini i načinom na koji to delanje utiče na  druge. Ono što je u rokenrolu napravio Kris Kornel, vlasnik neverovatnog, 4 oktave širokog vokala, značajno je na nekoliko nivoa i u više smerova. Posmatrali to iz ugla solo karijere, ultraznačajnog benda “Soundgarden” ili neponovljive supergrupe “Audioslave” - Kris Kornel je oduvek simbol za muziku sa dubljim, autentičnim smislom. Da li zbog tinejdžerskih problema sa anksioznošću, ili pak istrajne borbe sa depresijom i porocima u mladosti, Kornel kao da je bio predodređen za postavljanje važnih pitanja i neprestane introspekcije kroz muziku (što je, ako ćemo objektivno, jedan od osnovnih postulata izvorne rokenrol kulture, one iste koja se predugo  bori protiv totalnog povlačenja pred pitkim i uveseljavajućim pop sadržajima svih vrsta).

Opširnije...

Osmeh

Vrednovanje: ONONONONON / 11
Autor Sanja Aćimov
14. 05. 2017.


ocmeh


Kad plačeš,

Lice se lagano izduži,

u oblike koji ne bi mogli da postoje bez suza,

ni za hiljadu godina,

mnogima smešne,

pogotovo one detinje,

ali to je normalna reakcija čoveka koji je srećan na čoveka koji plače.

Kad plačeš,

prvo što osetiš je da nikakva volja ne može sprečiti ono što predstoji.

I postaješ nag i sam.

Panično tražiš mesto na kojem ćeš uspešno da odbraniš sopstvene suze od sveta,

radoznalih pogleda

i majki što oštrim trzajem vuku decu za ruku,

dalje od tebe,

uplakanog.

Opširnije...
<< Početak < Prethodna 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Sledeća > Kraj >>
Rezultati 1 - 12 od 1000

Prijava





Nemate nalog? Napravite nalog

Sindikacija

Sindikacija
RSS 0.91
RSS 1.0
RSS 2.0
Posetioci: 2464278
ETNA