Taze sa ražnja
Udaljenoj zvezdi
Na kraju, sve se zgusne u nekoliko poslednjih minuta. Vreme se uskovitla, zbije, naizmenično ubrzava i usporava. Gledam u ljudsko telo koje bismo, objektivnim i nepristrasnim opažanjem, istoga časa okrakterisali kao izmučeno i bolešću deformisano, a vidim, međutim, nešto sasvim suprotno: neusahle snopove svetlosti koji iz nje, kao iz neke ogromne zvezde iz sve udaljenije galaksije, jednako obasjavaju sveprisutnu tminu, mada to naše oko sve teže uspeva uhvatiti. Nema tu govora o astralnim projekcijama niti sličnim metafizičkim smicalicama: njena je pojava, kao i njen preživljeni bol, stvar odveć konkretna, pa zbog toga i toliko ubistvena.
Цвету су украли, неје се одала
Не знаје човек које све мож да га задеси кроз живот. Неки си проживи, и ко да неје било, неки заплати. Ал, к'д те нешто потера, оно иде до крај. Цвета се је рано задевојчила, од муку! Перса, мајка ву, умре млада. И тој, од женске работе. Пре тој беше родила четири децу, две мушки, и две женски. К'д роди Цвету, одма по тој поболе, и нема мало време, заврши. Остави децу сирочићи. Деца к'д изгубе татка, не дај Боже, су пола сирочићи, а без мајку, комплет. Цвета пошто је била најмала, водила је ред од кућу. Борко, татко вој, неје теја да се жени. Она месеше, вареше, подсирујеше млеко, и такој је брго сазрела, натерала гу ситуација. Одала се је с'с шеснајес године.
А, како је тој било!? Беше накуде октомбар, јесењо време. Моји беоше обрали царевицу, тој јес, исекли гу сас све шушке, и докарали дома. И, с'д, да би се работа брго свршила, помагали смо једни на други. Д'н'с куде нас лупенка, јутре куде комшије. Било си је убаво време. Несмо млого имали, ал смо били срећнији него д'н'с.Поштували смо се, имали смо реч, и несмо били завидни. Овој с'д, немам реч!